Mnogo neobjašnjivih događaja odigralo se tokom istorije ljudske civilizacije. Uprkos današnjoj tehnologiji, mnoge misterije su i dalje ostale nerešene, a stručnjaci i nauka nemaju odgovore na mnoga pitanja. I kad se dođe do rešenja, naučnici neka od njih ostave za sebe. Istorija čovečanstva prepuna je nerešenih misterija od kojih su neke više nego zastrašujuće i izazivaju veliku pažnju kako običnog sveta, tako i naučnika.Ako volite misterije o duhovima, vanzemaljcima, drevnim civilizacijama, cudnim bicima, neobicnim pojavama, neobjasnjivim nestancima, neresinim istorijskim zagonetkama..., onda ste na pravom mestu. Vodimo Vas na putovanje kroz svet Najvecih svetskih misterija. Zagonetni slučajevi i drevne misterije su pred Vama. Probajte da rešite ono što drugi nisu mogli.Pridruzite nam se.
Podelite sa nama vasa misteriozna i paranormalna iskustva.

Do you believe ?

UKOLIKO smatrate da citav tekst ili deo teksta ne odgovara istini, napišite svoje mišljenje, ili drugi tekst na istu temu, pošaljite nam i mi cemo to veoma rado postaviti na ovu stranicu.

среда, 28. октобар 2015.

Zahide Badža - ( Where did it go Zahide Badža )



Svakog četvrtka kraj niške Tvrdjave u blizini Beogradske kapije može se videti stotinu upaljenih sveća. Jedan ugao ispod zidina niške Tvrdjave osvetljen je. Vidi se noćna kultna vatra kraj koje su okupljeni brojni niški Romi i ostali Muslimani... Običaj je star već više vekova. Još na početku 15. veka, u Nišu su bile poznate rezne grobnice vidjenijih Turaka čija su turbeta (grobovi) smatrani za sveta, kultna mesta. U svom putopisu već 1660. godine čuveni putopisac Evlija Čelebija naveo je kako je u Nišu zatekao grobove čuvenog dobrotvora Hajdarnčehije, Sefer Babe, Mihalzdea i turski grob Zahide (Zajde) Badže čiji se ostaci danas nalaze kraj zidina stare niške Tvrdjave.

Na grob Zahide (Zajde) Badže redovno izlaze niški Romi i muslimani. Kultno sveto mesto niških Roma (svih veroispovesti)ogradjeno je skromnom ogradom, zidine Tvrdjave okrečene su i obojene, oko groba se nalazi se manja klupa. Kraj groba okupljaju se stariji i mladji Romi. Tom prilikom darivaju sveto mesto. Ostavljaju ponešto metalnog novca, po koji beleg , peškir ili košulju. Zatim redovno u večernjim časovima pale sveće i mole se seni njihove svetice, odhosno mole se da im Zahide pomogne, da im da zdravlje, donese sreću , ljubav i radost u porodici i životu. Ali Zahide može primiti i kletve za sve one koji nisu dobri. Legenda o Zahide Badže u Nišu živi već nekoliko vekova.

Zašto se obeležava uspomena na Zahide Badže? Na ovo pitanje možemo odgovoriti samo na osnovu predanja koje je zabeležilo jednu legendu o starom turskom spomeniku u Nišu. Na turskom jezikuZahide Badži označava pobožnu, čestitu, plemenitu ali i uvaženu devojku, ženu. Ona nije bila kćer obićnog derviškog šahije već devojka koja je sagradila sebilja (česmu) pa su njeni sugradjani sa niškog sebilja pili zdravu, pijaću vodu.Devojka je bila mlada, pobožna. Bila je usvojenica niškog bogatog Turčina.

Kada je jedne godine njen poočim pošao u Meku da poseti poznata mesta islama, oprostio se od porodice i dugo se zadržao na hadžiluku. Za to vreme je njegova usvojenica ostala u Nišu. Jedne večeri uoči Bajrama učinilo joj se da je čula glas svog poočima koji je tražio da mu iz Niša što pre donese nešto za jelo. I Zahide je poverovala tom glasu: zatražila je od pomajke jedan sahan (bakarnu zdelu)i u njemu pripremila svoje poklone, hranu za poočima i pošla na daleki put. Putujući za Meku devojka je prošavši kroz pogrešnu gradku kapiju krenula preko Gradskog polja i tada joj se izgubi svaki trag. Uzalud su je niški turci tražili. Od nje nije bilo ni traga ni glasa. Posle nekoliko dana, nedaleko od Beogradske kapije, našli su samo par njenih devojačkih papuča. Bio je znak da je tu pala i poginula braneći od nepoznatih nasilnika svoju čast i svoju čestitost....

Kad se poočim vratio sa hadžiluka potraži devojku a žena mu kroz plač, ispriča šta je bilo. On tada izvadi iz torbe onaj isti sahan koji je žena dala devojci i ispriča zaprepašćenoj buli da ga je ujutru po Bajramu, našao u svojoj sobi punog medenih gurabija. Neki drugi Turci utvrdili su da se na mestu gde su nadjene papuče vidi nekakva svetlost koju nije palila ljudska ruka.

Tada se pooočim ove devojke i ostali Turci, uvereni da se posvetila, dogovore i podignu joj turbe na mestu gde su nadjene papuče. Ta svetinja medjutim nije trpela pokrivača. Tri puta je gradjeno turbe i tri puta se samo rušilo. Sada grob stoji otkriven, te ga bije kiša i greje sunce. Kako kažu niški Romi Zahide Badži i mrtva je zaslužila da je sunce greje i kišne kapi kupaju.

Postoje različite verzije ove legende. Po nekim od njih je devojka hrišćanka. Ipak, ovo je danas pre svega Romsko nacionalno svetilište i dokaz njihove vekovne tradicije u gradu Nišu
.

понедељак, 26. октобар 2015.

Tardigrade - ( Tardigrades - Water Bears )

 

Od svih bića na Zemlji, ekstremne svemirske uslove, kao što su vakuum, sunčeva radijacija i ekstremne temperature od -237 do +149 stepeni Celzijusa mogu da podnesu samo sićušni beskičemnjaci tardigrade (sporohodači), poznati i kao vodenimedvedići, zbog zdepastih tela pokrivenih kutikulom i izdeljenih na četiri segmenta i gegavog hoda svojih osam nožica sa kandžicama na vrhu.

Zavirite u skoro svako vlažno prebivalište na svetu — mahovinu, led, korito potoka, termalne izvore, jezera, okeane i možda u svoje dvorište — i moguće je da ćete sresti vodenog medveda, jedno od najotpornijih sićušnih stvorenja u celokupnom stvarstvu. Toliko sitan da se jedva vidi, vodeni medved ima malo telo pokriveno kutikulom koje sačinjavaju četiri dela. On ima osam nogu i na kraju svake se nalaze kandžice. Izgledom i načinom hoda podseća na medveda koji se gega, pa je otuda i dobio takvo ime. 

Vodeni medvedi su tardigrade, što znači „spori pešaci“. Poznato je na stotine vrsta. Njihove ženke izlegu između 1 i 30 jajašaca. U samo nekoliko šaka vlažnog peska ili zemljišta može se naći i na desetine hiljada tih sićušnih stvorenja. Naročito dobro mesto gde se mogu naći je mahovina koja raste na krovu.

Počevši od 2007, biolozi ova stvorenjca duga od 0,5 do 1,5 mm šalju na svemirsku stanicu, zajedno sa drugim takozvanim ekstremofilima, odnosno bićima sposobnim da prežive u ekstremnim uslovima, i zaključili su da su neobični “medvedići” jedini koji u zaista ekstremnim uslovima opstaju, zahvaljujući sposobnosti da reverzibilno (povratno) obustave svoj metabolizam i uđu u dehidrirano stanje, poznato kao kriptobioza.

U ovom stanju, metabolizam tardigrada se usporava na manje od 0,01% uobičajenog, i takav ostaje sve dok spoljni uslovi ne budu ponovo povoljni za život.
Malo se zna o njihovoj evoluciji,sto je loše, jer biolozi predpostavljaju da mora da je bila zanimljiva. Ali tardigrade su fosili koje je teško uočiti.

S obzirom na ovakvu moć preživljavanja, nije ni čudo što su izuzetno rasprostranjeni. Širom sveta je opisano oko 1.150 vrsta tardigrada, koje žive praktično svuda, od Himalaja (iznad 6.000 m nadmorske visine), pa do morskih dubina (od preko 3.000 m), od polova do ekvatora.

Najnovije skvencioniranje njihove DNK i RNK pokazuje da su tardigrade grupa srodna grupama Anthropoda (zglavkari) i Onychopora (baršunasti crvi), ali njihovo evolutivno stablo nije baš jasno.

Neki, a pogotovo ljubitelji dosijea X - tvrde i da su tardigrade bića koja su na Zemlju dospela sa neke druge planete, na meteoritima, ili ostalom svemirskom smeću koje redovno bombarduje planetu.
Postoji teorija da su život na Zamlji, a verovatno i na drugim telima u svemiru, pokrenuli mikroorganizmi ili biohemijska jedinjenja prispela iz kosmosa. Teoriju je pokrenuo Anaksagora (V p.n.e.), a prihvatli su je Benoît de Maillet (1743), a kasnije Jöns Jacob Berzelius (1834), Kelvin (1871), Hermann von Helmholtz (1879) i malo kasnije Svante Arrhenius (1903).

среда, 21. октобар 2015.

Svici sa Mrtvog mora - ( The Dead Sea Scrolls )



„Svici sa Mrtvog mora“ ili „Kumranski spisi“ sastoje se od oko 900 dokumenata, uključujući i tekstova iz Hebrejske Biblije, koji su otkriveni između 1947. i 1956. u 11 pećina u okolini Kumrana u blizini drevnog naselja Khirbet Kumran, na severozapadnoj obali Mrtvog mora.

Tekstovi su od velikog istorijskog i religijskog značenja pošto sadrže jedine poznate preživele kopije biblijskih dokumenata nastalih pre 100. p. n. e. te sadrže dokaze o značajnoj raznolikosti vere i prakse unutar kasnog Drugog Hrama judaizma. Napisani su na hebrejskom, aramejskom i grčkom jeziku, većinom na pergamentu, ali neki su napisani i na papirusu. Ovi spisi većinom datiraju između 150. p. n. e. i 70. n. e. Svici su većinom poistovjećeni sa drevnom jevrejskom sektom zvanom eseni, no neki noviji naučnici sumnjaju u njihovu povezanost sa spisima.

Svici sa Mrtvog mora su tradicionalno podeljeni na tri grupe: „biblijski“ rukopisi (kopije tekstova Hebrejske Biblije), koji tvore oko 40% identifikovanih spisa; „apokrifne“ ili „pseudepigrane“ rukopise (poznati dokumenti iz razdoblja Drugog Hrama poput Enoha, Jubileja, Tobita, Siraha, nekanonizovanih psalma, itd., koji nisu postali službeni deo Biblije), koji tvore oko 30% identifikovanih spisa; i „sektarijanskim“ rukopisima (prethodno nepoznatim dokumentima koji govore o pravilima i verovanjima određene grupe ili grupa unutar šireg judaizma) kao što je „Pravilo o zajednici“, „Spis o ratu“, „Pesher“ (hebrejski pesher פשר = „objašnjenje“) o Habakuku, i „Pravilo o blagosolovu“, koje čine oko 30% identifikovanih spisa.

Pre 1968, većina poznatih spisa i fragmenata su bili smiješteni u Rokefelerovom muzeju (prethodno poznatom kao Palestinski arheološki muzej) u Jerusalimu. Nakon Šestodnevnog rata, spisi su premešteni u Hram knjiga, kod izraelskog muzeja.

Objavljivanje spisa je trajalo decenijama, pa je stoga takvo zakašnjenje bilo predmet raznih akademskih kontroverzi. Do 2007, dva sveska se još moraju upotpuniti, dok cela serija. „Otkrića u judejskoj pustinji“, ima ukupno 39 svesaka. Osim u Izraelu, neki se svici nalaze u univerzitetu u Čikagu u sklopu Orijentalnog instituta, Pristonskog teološkog seminarau, univerzitetu Azuza Pacifik i u rukama privatnih skupljača. Prema Oksfordovom vodiču za arheologiju, Kumranski spisi, koji uključuju barem fragmente od svake knjige Starog zaveta, izuzev Knjige o Esteri, omogućavaju stručnjacima mnogo stariji poprečni presek tradicije skripte nego onaj koji je bio pre moguć. Oko 35% biblijskih spisa su gotovo identični tradicionalnim hebrejskim tekstovima Starog zaveta s 10% tradicionalnim grčkim i samaritanskim, dok ostatak izlaže gotovo dramatičnu razliku i u jeziku i u sadržaju. U svojem opsegu tekstovnih varijanti, kumranski spisi su naterali naučnike da razmisle o ustaljenim teorijama o razvoju modernog biblijskog teksta od samo tri rukopisne porodice: Mazoretski tekst, hebrejski original Septuaginta i Samaritanska Tora. Postaje jasno da je sveto pismo Starog zaveta bilo izrazito tečno sve do biblijske kanonizacije koja se dogodila oko 100 godine n.e.
U proleće 1947. godine na području Kumrana mladi pastir je tražeći ovce došao do ulaza u nepoznate pećine. Kad su mu se oči privikle na mrak ustanovio je da se pred njime nalaze brižno posloženi čupovi. Iako tamo nije naišao na nikakvo zlato, otkrio je da se u ćupovima nalaze stari spisi prepuni prašine.

Prvih sedam svitaka koje su pronašli pastiri je ubrzo završilo na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, a ushićeni naučnici sa svih strana sveta sjatili su se u Kumran i počeli istraživati ostale okolne pećine. Potraga je urodila plodom i omogućila očuvanje desetaka hiljada novih fragmenata među kojima su bili delovi Biblije stariji od svih do tada poznatih na originalnom heberejskom. U pećinama pored Mrtvog mora pronađeni su svici koji su na sebi sadržavali delove tekstova svih biblijskih knjiga, osim one o Ester, koji su stariji od svih ostalih poznatih jevrejskih biblijskih zapisa. Ovakva velika starost svitaka odmah je nametnula dva velika pitanja. Prvo je bilo ono o prvobitnim vlasnicima tih spisa, a drugo da li će ti originalni tekstovi otkriti neke do tada nepoznate podatke koji nisu uključeni u konačnu verziju Biblije.

Prema svim proveravanjima može se zaključiti da su svici pripadali odvojenoj religijskoj zajednici koja se držala po strani od ostalih. Početkom 68. godine u kumransko područje dolazi vojska rimskog generala Vespazijana kako bi ugušila jevrejsku pobunu, pa se s pravom može pretpostaviti da su upravo tada svici bili sakriveni u pećine.

Ogledala Kozirjeva - ( Kozyrev's Mirrors )



Mislim da svako ima ogledalo unutar svoje kuće.

Od biblijskih vremena ogledala se koriste kao sredstvo da se razgovara sa duhovnim svetovima, paralelnim dimenzijama ili čak za čitanje buducnosti. Ruski antropolozi dokazali su da šamani razgovaraju sa svojim mrtvim precima , koristeci bakarna ogledala.
Postoji verovanje da ako slomite ogledalo slede sedam godina loše sreće,zato sto su naše duše su slabe i ne mogu da se bore sa zlim duhovima koji su zarobljeni iza ogledala. Jedan od nacina na koji može da zaustavi loše događaje je bacanje komada ogledala u reku. Ili možete sled losih dogadjaja zaustavi zakopavanjem svih delova u rupu, u noći sa punim mesecom u senci drveta.
Psiholozi ne odbijaju da u narodnom verovanju, ogledalo ima natprirodne moci, ima neke istine. 
Postoje zapravo neka ogledala koje su ubila ljude.Francusko udruženje trgovaca antikvitetima obratilo se novinarima želeći upozoriti kolekcionare da nikako ne kupuju ogledalo s natpisom 'Luj Arpo 1743' na okviru. Rekli su da je ovo ogledalo ubilo više od 38 ljudi tokom svog postojanja i da je njihova dužnost da upozore eventualnog budućeg vlasnika na opasnost koja mu preti.

Posebno zanimljiva su ogledala Kozirjeva.

Nikolaj Aleksandrovič Kozirjev je bio ruski astronom i astrofizičar čiji se rad suprotstavio saznanjima zvanične nauke, pa je ostao nepriznat i na neki način zaboravljen. Ruski naučni krugovi nisu znali kako da se postave prema poznatom patentu, Kozirjevim ogledalima, pomoću kojih su se uočavala prava čudesa. Ta ogledala, poput sočiva, fokusiraju različite vrste zračenja.

Eksperimenti Nikolaja Kozirjeva su mnogo puta testirani i svaki put su potvrđeni .
Posle smrti Kozirjeva, eksperimenti sa ogledalima su sprovođeni u Institutu za eksperimentalnu medicinu. Nalazeći se unutar ogledala, ljudi su mogli da emituju misli na daljinu, vide slike iz budućnosti, prošlosti, ali i događaje koji su se dešavali izvan stvarnosti. Godine 1997. novosibirski naučnici su sproveli zajedno eksperimente sa engleskim kolegama, u Engleskoj u Stounhendžu. Više od 200 ljudi je učestvovalo u eksperimentu, primali su preko Kozirjevih ogledala informacije poslate iz Novosibirska. Naučnici su se uverili da ogledala funkcionišu.
Udubljena ogledala s poliranom površinom odavno su poznata čovečanstvu. U svim vremenima su ih koristili proroci za predviđanje budućnosti. Sveštenici nekih indijskih hramova i sada koriste udubljena ogledala sa zlatnom površinom. Jedna od najfascinantnijih tvrdnji do kojih je ovaj naučnik došao jeste da prošlost, sadašnjost i budućnost postoje u isto vreme.

Eksperimente Nikolaja Kozirjeva su mnogo puta testirale razne naučne grupe i svaki put su potvrđeni s pozitivnim rezultatom. Dakle, da li zaista možemo, iako klasična fizika to negira, stupiti u kontakt sa prošlošću i budućnošću, i ako možemo, gde nas to može odvesti. Odgovore na ova pitanja, zasad, nemamo.
Do toga je došao tako što je usmerio teleskop na jednu tačku na nebu, gde je bila vidljiva zvezda. Uređaj je snimio signal. Ali, to nije bila realna zvezda već samo iluzija, jer zvezde koje mi vidimo su u stvari ono što je bilo u prošlosti. Naime, ta ista zvezda je odavno promenila mesto, ali njena svetlost još nije stigla do nas.

Uzevši to u obzir, Kozirjev je usmerio teleskop na tačku na nebu gde bi po njegovim proračunima trebalo da bude stvarna pozicija te zvezde u sadašnjem vremenu. Iako je nama nevidljiva, instrumentima je opet zabeležio njen signal. Praktično, prazan prostor emituje signal. Proizilazi da ista zvezda postoji na dva mesta, u prošlosti i u sadašnjosti.
Kada je Kozirjev usmerio teleskop na mesto gde će se, prema proračunima, ista zvezda nalaziti u dalekoj budućnosti, opet je zabeležio njen signal. Dakle, signal zvezde koju vidimo, a koja je odraz prošlosti, beležimo u sadašnjosti, ali signal šalje i s mesta gde će se nalaziti u budućnosti.

субота, 03. октобар 2015.

Kapija Bogova - ( The Stargate Of Aramu Muru, In Peru )



Velika misteriozna struktura u obliku vrata nalazi se u Haiu Marca planinskom regionu južnog Perua blizu jezera Titikaka, sat vremena vožnje od grada Puno, odavno je poštovana od strane lokalnih Indijanaca kao "Grad Bogova." Oblast je poznata kao Dolina duhova, ili Stone Forest, napravljena od čudnih formacija stena koje podsećaju na životinje, bića, zgrade, dinosauruse i veštačke strukture. Vrata ili "Puerta de Haiu Marka" (Kapija Bogova) je, u nekom trenutku u dalekoj prošlosti, isklesana iz prirodne stene, 7 metara visine i 6 metara širine, u visini praga uklesana su manja vrata, sa manjim udubljenjem u centru.

Drevna legenda govori o misterioznim vratima koja se nalaze nedaleko od jezera Titikaka. Ova vrata će se jednog dana otvoriti i primiti stvaraoce čovečanstva.

Lokalni domoroci u oblasti navode da su ova vrata nekad bila „kapija koja vodi ka zemlji bogova“. Prema legendi, veliki heroji su nekada prelazili u zemlju bogova, gde su uživali u prosperitetnom besmrtnom životu.

Druga legenda navodi da je, za vreme španskih osvajanja, sveštenik Inka po imenu Amaru Muru iz hrama sedam zrakova pobegao sa svetim zlatnim diskom poznatim kao „ključ bogova sedam zrakova“. Sveštenik se sakrio u planini Haju Brand, uplašivši se da bi Španci mogli da mu oduzmu ključ.

Sveštenik je kasnije došao do „Kapije bogova“ u Haju Marki, gde je pokazao ključ sveštenicima i šamanima iz te oblasti. Nakon što su oni izvršili ritual, vrata su se otvorila uz plavu svetlost koja je dopirala iznutra.
Sveštenik Amaru Muru je predao zlatni disk jednom od šamana i ušao kroz vrata, nakon čega više nikad nije viđen.

Interesantno je da su istraživači pronašli kružni usek pored vrata u koji može da se stavi manji kružni objekat.

Peruansko proročanstvo kaže da su svi stanovnici Amerike nekada bili ujedinjeni u duhovnoj tradiciji i sa zajedničkim liderom, i da će ponovo biti. Mi smo bili ujedinjeni u stara vremena u Amaru-ci ili Ameru-CA, Ameri-ci, što znači "Zemlja Zmije", u vreme kada je zmija bila univerzalni simbol mistične mudrosti i duhovne moći. Jedna legenda kaže da Severna i Južna Amerika su nazvani po kulturi istorijski poznatoj kao Aramu Muru ili A Maru (zmije / mudrosti).

Posetioci koji su bili do „Kapije bogova“ u Haju Marki i koji su stavili ruke na vrata rekli su da su osetili veliku energiju kako protiče kroz njihova tela, te da su videli čudne vizije.
„Kapija bogova“ u Haju Marki podseća na Puerta del Sol de Tivanaku i pet drugih arheoloških nalazišta u okolini.

Interesanto je da bi se, ako bi se povukle prave linije između „Kapije bogova“ u Haju Marki, Puerta del Sol de Tivanaku i drugih arheoloških nalazišta, dobio čudan krst koji se spaja u centru platoa u jezeru Titikaka, koji se smatra najsvetijim mestom u regionu.
Istraživači su čak pronašli i ostatke drevnog grada ispod jezera Titikaka, za koji se veruje da je postojao pre nekoliko hiljada godina.



Divje babe - ( Neanderthal flutes found in Slovenia )



Poreklo same muzike je veoma teško utvrditi, jer po svemu sudeći, verovatno je da su ljudi počeli sa pevanjem i pljeskanjem ili udaranjem rukama na različitim površinama, mnogo pre nego sto su nastali prvi pecinski crtezi .Tako da naravno ne postoji arheološki zapiskoji bi potvrdio prve pocetke bavljenja muzikom.

Međutim, pre najmanje 60.000 i 30.000 godina, drevni ljudi doživeli su neku vrstu "kulturne eksplozije '- počeli su da stvaraju umetnost u obliku slika na zidovima pećina, nakita i ukrasa, kao i da sahranjuju svečano svoje mrtve. Ako pretpostavimo da ovi novi oblici ponašanja odražavaju pojavu intencionalnosti, isto tako mora da su se pojavili poceci bavljenja nekom vrstom muzike, barem u ovom periodu.

Evolucioni naučnici veruju da bi muzička kultura pomogla praistorijskoj ljudskoj vrsti da preživi jer muzika koordinse emocije, pomaže da važne poruke budu dostavljena, motiviše ljude da se identifikuju sa grupom, i motiviše pojedince da podrže druge članove grupe.

Veruje se da je najstariji muzički instrument koji je ikada otkriven, Divje Babe flauta, otkrivena u pećini u Sloveniji 1995. godine. Predmet je fragment butne kosti pećinskog medveda, koja je stara negde izmedju 60,000-43,000 godina, I na njoj su u pravilnom rasporedu izbusene rupe. Naučnici koji nisu mogli da prihvate mogućnost da su neandertalci igrali uz muziku, odbacili su tvrdnju da je artefakt muzicki instrument i po njihovom misljenju, savršeno razmaknute i uredno uklesane rupe su zapravo rezultat ugriza životinje koje su ostele urezane na kostanom fragmentu. Međutim, opšti konsenzus da je Divje Babe flauta zapravo muzički instrument raste.

2008. godine, još jedno otkriće je produbilo raspravu medju naucnim krugovima - kost flauta u Hohle Fels pećini kod Ulma u Nemačkoj stara oko 43.000 godina. Flauta ima oblik slova V i napravljena je od kosti krila lešinara. To je bio jedan od nekoliko sličnih instrumenata koji se nalaze u tom području, jedino sto su druge kosti starosti oko 35.000 godina i napravljene su od slonovače mamuta. Za flaute od mamut-slonovače je misteriozan njihov nastanak. Poseban izazov za ljude iz tog perioda je bilo njihovo konstruisanje. Koristeći samo kamene alatke, proizvođač flauta bi morao da podeli deo zakrivljene slonovače duž svog prirodnog zrna. Dve polovine bi tada morale da budu izdubljene, urezane, i onda naknadno sastavljene nekim jakim sredstvom za lepljenje.

Pećina u južnoj Nemačkoj sadrži rani dokaz za okupaciju Evrope od strane homo sapiensa i nakon objavljivanja otkrića, naučnici predlažu teoriju da "otkrića pokazuju prisustvo dobro uspostavljene muzičke tradicije u vreme kada su savremeni ljudi kolonizovali Evropu". Oni predlazu da je muzika možda pomogla da se održe veze između većih grupa ljudi, i da je to možda pomoglo vrsti da se proširi u vecem broju i u sirem geografskom opsegu.

Oni koji su odbacili nalaz Divje Babe flaute, tvrde da je muzika igrala ulogu u održavanju većih društvenih mreža tek kod modernog čoveka, dajuci mu time prednost nad neandertalcima. Međutim, gledajući slike Dibje Babe flaute, koja datira još iz vremena neandertalaca, čini se prilično smešno pretpostaviti da su rupe koje se nalaze na kostima napravljene od zuba mesoždera.