Mnogo neobjašnjivih događaja odigralo se tokom istorije ljudske civilizacije. Uprkos današnjoj tehnologiji, mnoge misterije su i dalje ostale nerešene, a stručnjaci i nauka nemaju odgovore na mnoga pitanja. I kad se dođe do rešenja, naučnici neka od njih ostave za sebe. Istorija čovečanstva prepuna je nerešenih misterija od kojih su neke više nego zastrašujuće i izazivaju veliku pažnju kako običnog sveta, tako i naučnika.Ako volite misterije o duhovima, vanzemaljcima, drevnim civilizacijama, cudnim bicima, neobicnim pojavama, neobjasnjivim nestancima, neresinim istorijskim zagonetkama..., onda ste na pravom mestu. Vodimo Vas na putovanje kroz svet Najvecih svetskih misterija. Zagonetni slučajevi i drevne misterije su pred Vama. Probajte da rešite ono što drugi nisu mogli.Pridruzite nam se.
Podelite sa nama vasa misteriozna i paranormalna iskustva.

Do you believe ?

UKOLIKO smatrate da citav tekst ili deo teksta ne odgovara istini, napišite svoje mišljenje, ili drugi tekst na istu temu, pošaljite nam i mi cemo to veoma rado postaviti na ovu stranicu.

петак, 19. јун 2015.

Blago Crnobradog -( Blackbeard's Treasure )



Među najokrutnije gusarske kapetane spada Crnobradi koji je punih deset godina, 1708-1718, terorisao brodove koje je put nanosio između američkih država Karoline i Virdžinije. Crnobradi je bio toliko strašan i činio takva zla da je sujeveran narod tog vremena, a pogotovo mornari, smatrao kako je on glavom i bradom – đavo!
Crnobradi je bio džinovska stasa, odeven od glave do pete u jarko crveno. Na šeširu je nosio snopove zapaljene slame! Dodajmo tome njegovu gustu, kao gavranovo perje crnu bradu upletenu u dve debele vitice uvezane mašnama, pa jezive urlike koje je ispuštao kada bi jurnuo u napad, satansko cerekanje, psovke i sasvim je jasno zašto su ljudi padali u nesvest ugledavši ga.

Ipak, kako kaže stara izreka da i nad popom ima pop, našao se jedan engleski poručnik koji je u borbi prsa u prsa ubio Crnobradog. Taj podvig bio je do te mere neverovatan da nijedan mornar nije verovao u smrt "đavola"! Vlasti su onda mrtvo telo Crnobradog prenosile od luke do luke i izlagale ga kako bi se svi uverili da je taj užasan čovek ipak pobeđen.
Svaki gusarski kapetan imao je svoju "masku", pa kao što je Crnobradi "predstavljao" đavola, tako je Bartolomju Roberts bio "Tužni pirat". Kada bi ga neko video na ulici, pomislio bi – gle kako fini, pobožan gospodin! Roberts je u svako doba dana i noći imao na sebi besprekornu i otmenu odeću na kojoj se posebno isticao bogati žabo beo kao sneg od uštirkane čipke, a preko njega je visio brilijantski krst na zlatnom lancu od kojeg se Roberts nikada nije odvajao.
Svojoj posadi ovaj savršeni zapovednik zabranjivao je i kap alkoholnih pića, o kocki nije bilo govora, baš kao ni o zabavljanju sa lučkim devojkama. Umesto toga, Bartolomju Roberts priređivao je svojoj posadi s vremena na vreme koncerte, a nedelje su imali da provode u molitvama.
Taj i takav kapetan imao je samo jednu manu: bio je najuspešniji gusar u istoriji! Opelješio je, zamislite, tri stotine brodova pre nego što je ubijen u trista prvom napadu!
Među najslavnije pirate spada i Henri Morgan, sigurno jedini pripadnik ove fele koji je postao – baron i umro kao viceguverner Jamajke, okružen svim mogućim počastima. Morgan je u stvari bio toliko moćan, prosto kao car na talasima, pošto je ukupno četvrt veka "operisao" u Karipskom moru, plenivši isključivo španske brodove. On je odlazio i u kopnene pohode, pa je tako opustošio Panamu. Čak su i britanske vlasti zazirale od ovog svog sunarodnika i da bi, valjda, i same izbegle zlo, postavile su ga da upravlja Jamajkom. Henri Morgan je tek pod stare dane prestao da plovi i sigurno je jedini gusar koji je umro u svom krevetu 25. avgusta 1688. godine...

I danas kruže legende o piratskom blagu koje leži skriveno ko zna gde. Još ima ljudi koji uporno tragaju za mapom ili beleškom koja bi ih uputila na pravo mesto. A da nije reč samo o pustim pričama pokazuju slučajevi kada su retki srećnici – pronašli gusarsko blago.
Gde je Crnobradi sakrio svoje blago? Celo stoleće posle njegove pogibije 1718. godine šuškalo se da to mora biti negde duž severne Karoline ili Virdžinije i celo stoleće tragači su bezuspešno prekopavali pedalj po pedalj tih obala. A onda se dogodilo čudo. Kapetan Semjuel Hejli otkrio je na ostrvu Benks, koje leži na pučini naspram Nju Hempšira, pet zlatnih poluga: mora biti, smatralo se, da je to deo plena onog čuvenog Crnobradog...
godine 1942. vlada SAD najednom se zainteresovala za dotle neotrkiven ostatak blaga i na Benks uputila ekipu ljudi koja je čak imala i nekakav dokument pronađen u arhivi u kojem je stajalo da blago leži "na granici najveće plime na jednoj plaži istočno od lukobrana Smatinoz". Ispostavilo se da bi kopanje na tom mestu ispalo toliko skupo da je vlada digla ruke od blaga. Onda je jedna grupa istraživača 1950. godine otkupila koncesiju nad celim ostrvom, pa načinila snimke iz aviona na infracrvenom filmu. Pokazalo se da na njemu zaista ima metalnih predmeta.
Tragači su poskakivali od sreće. Prvi njihov korak bio je da u mesnoj banci iznajme sef koji je držan danonoćno u pripravnosti. Rezultat? Posle godinu dana odustali su od daljeg traganja, u dugovima preko glave... Kao da se Crnobradi ponovo zacerekao, a imao je običaj da kaže: "Samo đavo i ja znamo...!"
Ko zna, možda neko jednog dana, ipak otkrije ovo blago koje još čeka srećnika.

петак, 12. јун 2015.

Templari - ( Mystery of the Knights Templars )


Prvi vojni red, Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, poznatiji kao Vitezovi Templari, je osnovan 1118, kao posledica Prvog krstaškog pohoda, da pomogne novom Jerusalimskom kraljevstvu da se održi od napada muslimana koji su se nalazili u okolini, i da osigura bezbednost velikog broja hodočasnika iz Evrope koji su pohrlili ka Jerusalimu nakon njegovog osvajanja. Red je osnovao Hugo de Pejens. Prema pismu koje je Biskup grada Šartra uputio grofu od Šampanje godine 1114, gde mu piše da je čuo da grof želi da se pridruži Hristovoj miliciji u Svetoj zemlji kako su se a Templari u to vreme nazivali, a znajući da osnivači reda prvih 9 godina nisu primali nove članove, verovatnije je da je red osnovan 1111 godine. U svakom slučaju, red je postojao 1114 godine, dakle 4 godine pre zvaničnih podataka o osnivanju reda.
Templari su organizovani kao manastirski red, sledeći pravila koja je za njih stvorio Bernar od Klervoa, osnivač Cistercijanskog reda. Templari su bili dobro povezani i ubrzo su postali bitan faktor na međunarodnoj političkoj sceni tog vremena. U tom vremenu dobili su nekoliko povlastica od Pape, koje su im dozvolile, između ostalog, da ubiru poreze u područjima koja su bila pod njihovom kontrolom, proizvodeći njihov brzi uspon.

Templari su bili podeljeni na nekoliko različitih bratstava:

vitezovi, opremljeni kao teška konjica;
oružnici, opremljeni kao laka konjica (pripadnici nižih klasa među vitezovima);
farmeri, koji su upravljali vlasništvom reda;
kapelani, koji su bili sveštenici i zadovoljavali duhovne potrebe pripadnika reda.
U svako doba, svaki vitez je imao deset ljudi kao podršku. Neki pripadnici reda su bili posvećeni bankarstvu, jer su Templarskom redu Krstaši često poveravali blago na čuvanje.

Njihovo ime aludira na njihov istorijski štab u Omarova džamija ("Dome of the Rock") na Brdu hrama u Jerusalimu, koji su oni preimenovali u Templum Domini. Predstavljen na jednom od njihovih pečata, struktura za koju se veruje da je ostatak Jerusalimskog hrama, i model po kome su napravljeni brojni templarski hramovi u Evropi, kao što je Crkva hrama u Londonu.
Sem u Palestini, red se borio i u Španiji i u ponovnom osvajanju Portugalije. Date su im dodatni posedi i zamkovi u graničnim područjima. U jednom trenutku su nasledili i Kraljevinu Aragon, zajedno sa drugim vojnim redovima. Njihov uticaj u Evropi je bio jako veliki tako da na primer, zahvaljujući kontaktu Templara sa muslimanskim istokom, Evropljani su se vratili starom rimskom običaju brijanja brade dok je preko hiljadu arapskih reči ušlo u evropske jezike.
Po prestanku Krstaških ratova, red Templara je prerastao u Evropi u red bankara koji su bili oličenje zelenaštva. Pa ipak, blago doneto sa Istoka činilo ih je vrlo moćnim: neretko su se kod ovog reda zaduživaliJovan bez Zemlje, Huan iz Navare, Šarl Anžujski, engleski kralj Edvard I(založio čak i krunski nakit), Rober d Artoa dok je Luj VII za finansijskog savetnika imao Templara – blagajnika riznice. Pružali su i druge finansijske usluge, kao što su trgovina menicama, izdavanje vrednosnih pisama koja su se mogla unovčiti bilo gde u Evropi, izdavanje zajmova i drugo.
Kamata na pozajmljenu sumu nije bila mala i kretala se od 11 do 15% što je izazvalo netrpeljivost dužnika. Tako već Filip Lepi počinje sa progonima ovog reda da bi zvanično poslednjeg majstora ovog reda Žaka de Molea spalio kao jeretika 1314. godine. Na taj način Filip je bio pošteđen vraćanja dugova onima od kojih je najviše zazirao, dok je svu templarsku nepokretnu imovinu poklonio redu Sv. Jovana (Hospitalci,Malteški vitezovi).
Trinaestog oktobra, 1307. godine, manji broj Templara je bio istovremeno uhapšen od strane agenata Filipa IV (takođe treba znati da je prethodno Filip Lepi papu praktično oteo i prebacio iz Italije u Francusku, da bi obezbedio njegovu podršku za svoj naum) da bi u zatvoru bili mučeni zbog jeresi Reda. (Postoji verovanje da je ovaj akt poreklo verovanja u nesreću koju donosi petak 13.) Po jednom gledištu, Filip koji je zaplenio trezor reda (po nekim istraživačima, uopšte nije uspeo da prisvoji njihovo bogatstvo, jer su par dana pre na 17 galija isto izneli u nepoznatom pravcu) i razbio njihov bankarski sistem jednostavno želeo da ga lično kontroliše. Videvši sudbinu Templara, Vitezovi reda sv. Jovana od Jerusalima i Rodosa i Malte su bili takođe primorani da napuste bavljenje bankarstvom.
Mnogi kraljevi i plemstvo su podržavali Templare. Kralj ŠkotskeRobert I je bio ekskomuniciran iz drugih razloga tako da se nije morao povinovati volji Pape. Iz tog razloga mnogi Templari su pobegli u Škotsku, kao i u Portugaliju, gde su ime reda promenili u Hristov red (veruje se da su imali učešća u prvim pomorskim otkrićima Portugalaca.) Princ Henrik Moreplovac je vodio portugalski red 20 godina sve do svoje smrti.
Pod mukama, neki Templari su priznali homoseksualnost, i pripadnost zagonetnoj religiji pod imenom Bafomet. Njihove vođe su kasnije opovrgle ova priznanja, i zbog toga su pogubljeni. Neki naučnici smatraju da su priznanja lažna, što je tipično za nasilna priznanja koja je iznuđivala inkvizicija. Drugi smatraju da objašnjenje za ova priznanja leži u tajnim ritualima koji su se navodno odigravali iza zatvorenih vrata i koji imaju poreklo u njihovom učešću u krstaškim ratovima i borbama protiv Saracena. Ti rituali uključuju i odricanje od Hrista i pljuvanje na krst tri puta, kao i analingus.
Prema nekim naučnicima, i nedavno objavljenim dokumentima iz Vatikana, namera ovih dela je bila simulacija raznih poniženja i mučenja kojima su Krstaši mogli biti podvrgnuti u slučaju zarobljavanja od strane Saracena. Prema ovom razmišljanju, Templari su bili uvežbavani kako da njihovo odricanje od hrišćanstva bude samo mislima, ali ne i srcem. Osnovni uzrok menjanja religijskih shvatanja je prodor islamskih i judaističkih učenja u doktrinu reda. Po nekim tvrdnjama verovali su u vrhovno biće koje se razlikuje od katoličke interpretacije Boga. Po nekim tvrdnjama Templari su obožavali Satanu odnosno njegovo oličenje Bafometa.

Teorije zavere vezane za gašenje Templara često idu daleko preko najčešće prihvaćenih motiva, ogromnog bogatstva i političke moći. Pozicija katoličke crkve je često opisivana kao nepravedna prema Templarima, jer je papa u to vreme bio izmanipulisan da bi pomogao progon Templara. Dr Barbara Frejl je 2001. pronašla dokumente u tajnim Vatikanskim arhivima, koji pokazuju da se papa Klement V tajno izvinio Templarima 1314. godine.
Goreći na lomači, Žak de Mole, Veliki Majstor, je prokleo kralja Filipa i papu Klementa da izađu pred božji sud u roku od godinu dana. Papa Klement je umro samo mesec dana kasnije, a Filip IV sedam meseci kasnije. Mnogi su bili oduševljeni takvim razvojem događaja i tu priču naglašavali u svojim hronikama.
Templari imaju veliku ulogu u ritualima i osnivanju različitih grana modernih masona. Škotski red, koji je formiran u Francuskoj u osamnaestom veku, se oslanja na Templare u mnogim ritualima. Red De Molea je još jedna masonska organizacija koja je povezana sa Templarima.
Druga grana masona, Jorkširski red, zahteva od svojih članova da budu hrišćani. I u tom redu mnogi rituali i obredi su preuzeti od Templara.
Iako neki istoričari nastoje da stave znak jednakosti između Templara i Slobodnih zidara (masona) takva veza nikada nije potvrđena.
Ekumensko hrišćansko viteško društvo nazvano Suvereni vojni red Jerusalimskog Hrama je osnovano 1804. godine, sa podrškom Napoleona. Ovaj red je delovao na bazi tradicije srednjovekovnih Templara. To je najverovatnije moderna organizacija koja najefektivnije vraća duh starog reda, ali ne priznaje bilo kakvo direktno nasleđe. 2001. godine, Ujedinjene nacije su dale Redu Hrama specijalni kosultativni status.
Templari su postali okruženi legendama koje sadrže tajne i misterije. Možda i najpoznatije su one koje govore o Svetom gralu, Zavetnom kovčegu, i tajnama građenja. Neki izvori kažu da su Templari pronašli Sveti gral i odneli ga u Škotsku 1307. Drugi izvori tvrde da su pronašli Zavetni kovčeg, sanduk u kome su se nalazili sakralni predmeti starog Izraela, uključujući Aronov štap (Aron je Mojsijev rođak i prvi Izraelski sveštenik) i kamene ploče na kojima je Mojsije dobio Deset Božjih zapovesti.
Ovi mitovi su povezani sa dugom okupacijom Jerusalimskog hrama. Neki izvori su zabeležili da su Templari otkrili tajnu zidarskih majstora koji su napravili prvi i drugi Jerusalimski hram, kao i tajnu da je Zavetni kovčeg premešten u Etiopiju pre uništenja prvog hrama. Dalje veze prema Kovčegu i tajni starih graditelja idu ka monolitnoj Crkvi sv. Georgija u Lalibeli u Etiopiji, koja postoji i danas i čija je izgradnja neopravdano pripisana Templarima. Postoji i podzemna crkva iz istog perioda u Francuskoj. Postoje i špekulacije da su Templari preduzeli i putovanje u Ameriku pre Kolumba. Takođe postoje i priče da su Templari bili povezani sa Sionskim prioratom, organizacijom koja je imala za zadatak da čuva sarkofag u kojem je sahranjena Marija Magdalena, pa su im te tajne dale moć da manipulišu Katoličkom crkvom i da postanu jako moćni u Evropi.

Mit o Templarima kao čuvarima i braniteljima Svetog grala je tema u filmu Indijana Džouns i poslednji krstaški pohod, noveli Umberta Eka "Fukoovo klatno" (1989), kao i u romanu Andreasa Vilhelma „Projekt Babilon". Najnovije interesovanje za Templare i mitologiju vezanu za njih je pobuđeno novelom Den Brauna, Da Vinčijev kod (2003) i sličnom pričom u filmu iz 2004, "Nacionalno blago (film)".

Prelazak preko Crvenog mora ( Crossing the Red Sea )




Da li se prelazak Izrailjaca preko Crvenog mora zaista desio? Šta kažu savremena naučna istraživanja?
Istorijski izveštaj zapisan u Bibliji kaže da su se Izrailjci naselili u najplodnijem delu Egipta, zvanom Gesemska dolina pre oko 4.000 godina, kada su zbog velike gladi došli iz Hananske zemlje kod svog brata i sina Josifa u Egipat (vidi sliku). Gesemska dolina je i danas veoma plodan deo Egipta. Biblijski istorijski izveštaj kaže da je Bog izveo sinove Izrailjeve iz Egipta nakon velikih katastrofa koje su pogodile ovu zemlju (za vise informacija videti u Bibliji 2. Knjigu Mojsijevu, poglavlja 3-12). Nakon toga, faraon je pustio Izrailjce da napuste Egipat. Biblijski izveštaj kaže: "Tako otišavši iz Sohota stadoše u oko u Etamu, nakraj pustinje" (2. Mojsijeva 13,20).
Pustinja preko koje su Izrailjci išli nije pustinja u smislu velikih peščanih prostranstava. U pitanju je kameniti predeo u kome nema vode i koje je veoma opskudan sa vegetacijom. Duž pravca kojim su išli Izrailjci, danas postoji autoput.
Biblijski istorijski izveštaj dalje kaže je Bog na poseban način išao ispred Izrailjaca i vodio ih na ovom putu preko uz pomoć Mojsija. Mojsiju je rečeno: "Kaži sinovima Izrailjevim neka saviju i stanu u oko pred Pi-Airot, između Migdola i mora prema Vel-Seforu, prema njemu neka stanu u oko pokraj mora" (2. Mojsijeva 14,2).
Dakle, zapovest je bila da Izrailjci saviju, odnosno da promene smer svog kretanja, i da stanu uz obalu Crvenog mora. Treba istaći da se Crveno prostire ispod Sinajskog poluostrva, i da dva zaliva, Suecki i Arapski, takođe pripadaju Crvenom moru. Izrailjci su na severu Arapskog zaliva skrenuli svoju putanju, što je na prethodnoj slici označeno zelenom linijom, a to skretanje i danas postoji, što se može videti na satelitskom snimku.
Izrailjci su zatim krenuli putem kroz planine, koji i danas postoji, i stigli do poluostrva Nuviba, na obali Crvenog mora u Arapskom zalivu. Ovo poluostrvo je dovoljno veliko da primi sve Izrailjce. Pretpostavlja se da je bilo izmedju 2 i 3 miliona Izrailjaca, pošto Biblija kaže da je bilo 600.000 vojno sposobnih muškaraca (2. Mojsijeva 12,37).
Na ovom poluostrvu, postoje ostaci starog utvrđenja u kojima se nalazi bunar sa vodom, koji i danas koriste pastiri. Ovaj drevni bunar ukazuje da je ovo mesto bilo pogodno za odmor i okrepljenje Izrailjaca. Sa ovom poluostrva, može se videti suprotna strana Crvenog mora, koja je udaljena oko 14 kilometara.
Biblijski istorijski izveštaj kaže da je faraon ipak pokrenuo svoju vojsku i krenuo za Izrailjcima. Izveštaj kaže da se Bog na poseban način umešao u tok ljudske istorije i razdvojio Crveno more, tako da su Izrailjci mogli da pređu na drugu obalu. Kada su Egipćani krenuli za njima, Bog je učinio da ih voda potopi, kaže Biblija. Da li se tako nešto zaista desilo?
Dno Crvenog mora je veoma ravno i poseduje veoma oskudnu vegetaciju. Međutim, Crveno more u Arapskom zalivu je veoma duboko, a dubina dostiže 1900 metara. Međutim, upravo kod poluostrva Nuviba, gde su bili Izrailjci, postoji podvodni greben sa najvećom dubinom od oko 80 metara. Nagib na ovom mestu je veoma blag, tako da su Izrailjci mogli lako da pređu.
U nekim egipatskim grobnicama pronađene su egipatske kočije, koje su koristili Egipćani u pohodu na Izrailjce. Te kočije su bile izgrađene od drveta i kože. Jedino su točkovi svešteničkih kočija bili pozlaćeni. Ako bi kočije faraonove vojske bile zatrpane vodom na ovom mestu, drveni delovi ovih kočija bi bili "pojedeni" od strane morskih korala, jer korali rastu samo na čvrstim podlogama. Njih ima jako malo na dnu Crvenog mora pošto je ovo dno peskovito i muljevito. Ali, ako bi se na dnu našli drveni točkovi, korali bi rasli na njima i došlo bi do razmene materije tako da bi korali poprimili oblik točkova. Upravo je takvi točkovi pronađeni na ovom podvodnom grebenu gde su Izrailjci prešli Crveno more. Takođe, pronađen je i pozlaćeni točak, koji je pripadao egipatskim sveštenicima, i koji nije bio razgrađen.
Korali obično rastu na gomilama, a na ovom prelazu su pronađene neobične strukture koje nedvosmisleno ukazuju na delove prevrnutih točkova faraonovih kočija. Tu su i druge neobične strukture koje predstavljaju ostatke kočija. Takvih struktura ima jako puno.
Takođe, na dnu Crvenog mora, na ovom prelazu, pronađene su fosilne kosti faraonovim vojnika, koje su upoređene sa kostima nedavno preminulih ljudi. Pronađene su i fosilizovane lobanje konja, kao i drugi fosilizovani delovi skeleta konja, koji su pripadali faraonovoj vojsci.
Treba reći da su na ovom podvodnom grebenu, gde su pronađeni ovi ostaci, podvodne struje veoma snažne, tako da je veliki deo ostataka faraonove vojske i njihove opreme najverovatnije odnešene na veće dubine Arapskog zaliva. Za istraživanje ovih dubina potrebna je veoma skupa oprema, kao ona prilikom istraživanja broda "Titanik", koju arheolozi u ovom slučaju nisu imali. Ali, i ovi nalazi su dovoljni da potvrde autentičnog biblijskog izveštaja o prelasku Izrailjaca preko Crvenog mora.
Ali to nije sve. Na obali Crvenog mora, na polustrvu Nuviba, odakle su Izrailjci krenuli u prelazak poreko Crvenog mora, nalazi se veliki kameni stub, visok 4,7 metara, sa prečnikom od 90 centimetara i težak 11,5 tona. Ovaj stub je izgrađen od granita koji se ne nalazi nigde u blizini. Najbliže nalazište granita nalazi se na jugu Sinajskog poluostrva, odakle je ovde bio donešen najverovatnije uz pomoć broda. Ovakvi stubovi su pronađeni u Izraelu u mestu Askelon.
Arheolozi su pretpostavili da je car Solomun, kada je bio na vrhuncu svoje moći, postavio ovaj stub kao uspomenu na prelazak Izrailjaca preko Crvenog mora. Ova pretpostavka je dodatno potvrđena pronalaskom istog takvog granitnog stuba na drugoj strani Crvenog mora, upravo tamo gde su Izrailjci prešli. Taj stub je odnešen od strane vlasti Saudijske Arabije, a na njegovom mestu je postavljena kamena oznaka i metalna zastavica koja ukazuje na ovaj stub.

Biblijski izveštaj dodatno potvrđuje da je Solomun postavio ove stubove, jer je poznato da je on imao brodove i da je bio prijatelj sa egipatskim carem, pošto je bio oženjen njegovom ćerkom, tako da je verovatno mogao da uzme granit koji se nalazi na jugu Egipta. Biblija kaže: "I lađe načini Solomun u Esion-Gaveru, koji je kod Elota na bregu Crvenoga mora u zemlji Edomskoj" (1. Carevima 9,26) Nekadašnja Edomska zemlja danas pripada Jordanu i Saudijsokj Arabiji. "A Solomun se oprijatelji s faraonom, carem Misirskim, i oženi se kćerju faraonovom, i dovede je u grad Davidov dokle ne dovrši svoj dom i dom Gospodnji i zid oko Jerusalima" (1. Carevima 3,1).

Viseci vrtovi Vavilona ( Hanging Gardens of Babylon )




Viseći vrtovi iz Vavilona (takođe označavani i kao "Semiramidini viseći vrtovi“), su jedno od sedam svetskih čuda.

Na osnovu mitova bili su izgrađeni za kraljicu Semiramidu, koja je poreklom iz zelene Medije i zbog toga je kralj Navukodonosor II naredio oko 600. p. n. e. da se izgrade viseći vrtovi na terasama palate da bi je oraspoložio. O njihovoj egzistenciji ne postoje verodostojni dokazi. Viseće vrtove su opisivali uglavnom starogrčki istoričari Strabon i Diodor Sicilijski.
Arheolog Robert Koldevej iskopavao je u Vavilonu ostatke kamene građevine koja je mnogo puta poistovećivana sa visećim vrtovima.
Ostaci visećih vrtova u Vavilonu nalaze se na istočnoj obali reke Eufrat, na oko 90 km južno od Bagdada, u Iraku. Istorija svedoči da je vavilonsko carstvo cvetalo u vreme vladavine čuvenog kralja Hamurabija (1792-1.750. godine p. n. e.) Ipak, smatra se da su legendarni viseći vrtovi izgrađeni za vreme vladavine njegovog potomka Navukodonosora II (604-562. p. n. e.) i to po želji njegove supruge Semiramide koja je bila „dovedena iz Medije i naročito volela planinski pejzaž".
Detaljni opisi visećih vrtova pronađeni su u delima grčkih vavilonskog astronoma Berosa i grčkog istoričara Diodora sa Sicilije. U tablicama iz vremena Navukodonosora, međutim, ni na jednom mestu se ne pominje postojanje visećih vrtova, iako se mogu naći opisi njegove palate i samog grada Vavilona. Sve do 20. veka mnoge misterije vezane za viseće vrtove nisu bile otkrivene - čak se i danas arheolozi bore da prikupe dovoljno dokaza pre nego izvedu konačne zaključke o tačnoj lokaciji vrtova, njihovom sistemu navodnjavanja i njihovom stvarnom izgledu. Neki noviji podaci ukazuju čak i da je vrtove sagradio drugi vladar - Senaherib i to ne u Vavilonu nego u Ninivi.
Detaljne opise vrtova iznose i poznati starogrčki pisci tog doba - Strabon i Filon vizantijski. Evo izvoda iz njihovih dela: „Vrtovi su oblika kvadrata stranice dužine oko četiri pletre (stara mera za dužinu, prim. prev.) Sačinjavaju ih lučni svodovi koji se uzdižu nad popločanim osnovama, a terase su izgrađene stepenasto, jedna nad drugom pod različitim uglovima..."; „U vrtovima se uzgajaju egzotične biljke posađene na same terase, poduprte kamenim stubovima... Potoci vode teku s visina i spuštaju se u slapovima do tla... Oni navodnjavaju sve vrtove, natapajući korenje biljaka i čineći ceo predeo vlažnim i sparnim. Tako je trava stalno zelena, a drveće buja... Ovo umetničko delo kraljevskog luksuza odaje utisak prirodnosti, jer se uticaj čoveka u održavanju ovih vrtova nikada ne vidi."

Novijim arheološkim istraživanjima drevnog grada Vavilona u Iraku otkriveni su temelji kraljevske palate, ostaci lučnih svodova i odličan sistem navodnjavanja u južnom delu palate, kao i masivni zidovi debljine 25 metara za koje se pretpostavlja da su ostaci samih terasa.


Velika Sfinga ( Great Sphinx of Giza )




Velika Sfinga je najveća skulptura ikada napravljena. Nalazi se u Egiptu, na kraju pustinje Sahare, u Gizi kod Kaira. Ona je jedan od spomenika koji su postali simbol civilizacije starog Egipta i smatra se čuvarem piramida u Gizi.


Velika Sfinga je skulptura lava u ležećem položaju kojem je gornji deo tela ljudski. Visoka je preko 20 metara i duga 57 metara. Isklesana je od ogromne monolitne meke krečnjačke stene, sa izuzetkom šapa koje su napravljene od bloka kamena. Telo je grubo izvajano, dok je glava detaljno obrađena. Njene oči gledaju preko pustinje sa nekom tajanstvenom nadmoćnošću. Kameni nivoi, u koje je Sfinga uklesana, su različite čvrstine. Zbog toga se erozija više vidi na donjem delu Sfinge koji je mekši. Glava je uklesana u tvrdom kamenu i prirodna oštećenja su znatno blaža. Iza jednog uveta ostalo je malo originalne boje koja govori da je u vreme izgradnje skulptura bila obojena.


Današnja glava Sfinge je oštećena, a nedostaju nos i brada. Dugo se verovalo da su Napoleonovi vojnici odgovorni za ovaj varvarizam, sve dok nije pronađen crtež iz XVIII veka koji pokazuje da je nos nedostajao najmanje stotinu godina pre francuske okupacije Egipta. Napoleon je čak, planirao istraživanja uz pomoć tima stručnjaka koje je doveo u Egipat. Pouzdano se zna jedino da su bradu, simbol faraonske svetosti, odsekli engleski istraživači avanturisti i odneli u Londonski muzej gde se i danas može videti.


Od vremena staroegipatskog Novog Kraljevstva (oko 1400. godine pre nove ere), pa sve do osnivanja savremene egiptologije pre više od jednog veka, vladalo je mišljenje da je Sfinga postavljena na ulaz piramida kao njihov čuvar i da je napravljena pre razdoblja četvrte dinastije (koje je započelo oko 2550. godine pre nove ere).


Mnogi istraživači iz dvadesetog veka se slažu u tome da je Sfinga napravljena oko 2500. godine pre nove ere za vreme četvrte dinastije i vladavine faraona Kefrena, a da je njegovo lice bilo model za lice Sfinge.


U novije vreme javlja se međutim, mnogo arheoloških i geoloških činjenica koje osporavaju ovu tezu iz XX veka o starosti Sfinge. Na samoj Sfingi nema nikakvih oznaka ili hijeroglifa koji ukazuju na njenog graditelja. Kefrenov prethodnik, njegov otac, faraon Keops, ostavio je pisani dokaz na kamenoj ploči - steli, koja se nalazi izmedju Sfinginih šapa, a pronađena je u XIX veku. Ova uklesana ploča ukazuje da je faraon Keops naredio izgradnju hrama uporedo sa Sfingom. A to svakako ukazuje na činjenicu da je Sfinga već krasila Giza plato za vreme vladavine faraona Keopsa, a možda i ranije.Prema Robertu Schochu, geologu sa Bostonskog univerziteta Sfinga je izgrađena šest ili pet hiljada godina pre Hrista, odnosno najmanje 1500 godina pre nego što se dosad mislilo. On smatra da je velika oštećenja Sfinge mogla prouzrokovati samo voda, što bi podrazumevalo klimu sa jakim kišama. Takva klima nije postojala na visoravni Gize, kada su piramide bile građene. On ne veruje ni u teoriju da Sfinga ima Kefrenovo lice. Svoje tvrdnje potkrepio je pozivajući se na dokaze njujorškog forezničara Franka Dominga, da je lice Sfinge izrazito "afričko".


Engleski geolog Colin Reader takođe, tvrdi da je Sfinga starija nego što se dosad mislilo i da je izvorno imala potpuno drugačiji izgled. Rezultati njegovog istraživanja ukazuju da je erozija na Sfingi konzistentna sa teorijom da je nastala pre izgradnje piramida u Gizi. To potvrđuje i stil kojim je izgrađena. Ali, Reader pretpostavlja i da su je kasniji stanovnici u tom području modifikovali.


Mohamed Abu Baker, direktor odgovornog tela za arheološke spomenike Egipta, tvrdio je da je istraživanjem koje je obavljeno specijalnim aparatom za merenje, koji određuje starost kamenja posredstvom vibracija, utvrđeno da je starost Sfinge veća od 10 000 godina.


Naučnici su takođe, otkrili da je telo Sfinge neproporcijalno, odnosno da postoji velika razlika u dimenzijama glave i tela. Oni pretpostavljaju da je to zbog toga što je u početku Sfinga imala lavlju glavu koja je prilikom promene morala biti smanjena.


Tokijski tim arheologa predvođen profesorom Jošimurom, uz pomoć dubinskih zraka, sličnih rendgenskim, potvrdio je stare priče da ima nečeg ispod Sfinge. Naime, ispod leve šape Sfinge, na dubini od oko 2 metra, počinje uzak tunel i vodi u dubinu zemlje, malo u stranu prema Kefrenovoj piramidi. Potvrđena je stara priča da se ispod Sfinge nalazi mehanizam koji se aktivira kada neko pokuša da uđe u podzemne odaje piramide gde je sahranjen faraon Kefren. Tada bi se na uljeza obrušila voda iz tajnog podzemnog bazena i udavila pljačkaša. Japanski tim je obelodanio i da je Sfinga mnogo starija od piramida.


I dalje nedostaju odgovori na pitanja čemu je služila Sfinga i šta se tu dešavalo. Posebno je nelogična osnovna činjenica - kako su stari Egipćani primitivnim sredstvima (nisu poznavali čak ni točak) realizovali gigantski arhitektonski, ali i naučni projekat. Ni jedna teorija to ne objašnjava potpuno.


Sfinga i dalje postavlja zagonetke. Naučnici pokušavaju da nađu odgovore, ali svaka nova informacija nameće još veće nedoumice i nepoznanice, i otvara nova pitanja.

Lemurija ( The Lost Lands of Mu and Lemuria )




Lemurija je drevna civilizacija koja je egzistirala pre i uporedo sa Atlantidom. Veruje se da se Lemurija prostirala u južnom Pacifiku, u trouglu između Severne Amerike, Azije i Australije. Na vrhuncu svoje civilizacije stanovnici Lemurije su bili vrlo duhovno razvijeni.

Pravo ime Lemurije je zapravo MU. Naziv Lemurija datira iz doba kad je potonulo drevno ostrvo pored Indije nazvano Lemurija. A legenda o ovoj civilizaciji govori o velikom broju ostrva potonulih usled kataklizme koja ih je zadesila pre 12000 godina. I tako se uvrežilo ovo ime.
Hronološki gledano, Lemurija je najstarija poznata civilizacija. I spiritualno najrazvijenija. Nikada, ni pre, ni posle, stanovnici jedne zemlje nisu živeli u takvom duhovnom balansu i harmoniji sa prirodom. U poznom periodu, njima se pridružila civilizacija Atlantide. Atlantiđani su bili više naučno-racionalno nastrojeni, za razliku od umetnički i spiritualno inkliniranih suseda. Veruje se da su obe civilizacije, zbog tehnoloških eksperimenata na Atlantidi, zbrisane sa površine Zemlje.
Stanovnici Lemurije su koristili tehnologije koje ne zagađuju prirodu. Poštovali su zajednicu, individuu i miroljubivu koegzistenciju.
Lemurija se uzdigla visoko iznad trodimenzionalnih problema preživljavanja i borbe za opstanak u društvu. Do kraja svesna, Lemurija predstavlja neprevaziđeni vrhunac životne organizacije na površini naše planete. Otud ne čudi da je interes za nju danas jači nego ikada u proteklih nekoliko hiljada godina.
Lauren O. Thyme je napisala interesantnu knjigu pod nazivom: "Lemurian Way - Remembering Your Essential Nature" (decembar 1999.). Ona kaže: "Napisala sam dokumentarnu knjigu, delimično kanalisanu od strane mudraca Lemurije. U detalje se diskutuje o drevnoj civilizacijikao i objašnjenjuUniverzalnog Zakona i Univerzalne Mudrosti primenjivane u Lemuriji."
I uistinu, knjiga daje detalje i opise stanovnika, hramova, običaja kod rođenja, zajednica, tipičnog dana itd. Knjiga daje novo svetlo na drevna i sveta mesta: Kauai, Peru, Mt. Shasta (Kalifornija), Novi Zeland, Bali, Uskršnje Ostrvo i na ključnu ulogu delfina.
Pre približno 14000 godina kultura poznata kao Lemurija bila je na vrhuncu. Uz nju su bile i druge, kao Atlantida na primer. Vizionari Lemurije su postajali svesni da ce doći do velikih transformacija i da će Zemlja proći kroz dramatičan preokret. Mi ga danas tumačimo kao stradanje Atlantide. Ovi drevni stanovnici Lemurije počeli su da šire svoje učenje o Zemlji i istoriji na što veći broj ljudi kako bi ga sačuvali. Verovali su da će na taj način informacije biti skladištene unutar ćelija ljudskih tela. I sačuvane zauvek.
Takođe su skladištili informacije u kristale. Zatim su ih odneli duboko pod zemlju, na sigurno. Oni su, takođe, bili u stanju da izgrade detaljne mape podzemnih tunela i skloništa koje egzistiraju između energetskih tačaka planete...
Godinu dana pre kataklizme jedan broj se preselio ispod površine zemlje i izgradio stabilne zajednice... Kada je katastrofa napokon došla, najveći broj ljudi na površini je stradao.
Kada su se vode povukle, deo njih se vratio na površinu. Sada je to bila sasvim drugačija slika u odnosu na nekadašnju.
Ovaj "izlazak iz Zemlje" predstavlja početnu tačku u istoriji američkih Indijanaca. U bukvalnom smislu. U uskom krugu indijanskih šamana i mudraca još uvek se prenosi ovo znanje.
Ali, oni nisu bili jedini koji su preživeli ovu promenu. U Australiji to su bili Aboridžini. Druidi u Engleskoj, koji su sačuvali znanje Atlantiđana. I Egipćani. Domoroci Pacifika nosili su informacije Lemurije. Pleme Ainu u Japanu je jedno od onih koje poseduje deo ovog znanja.

Dogoni ( Dogon and Sirius B )



Africko pleme Dogoni, koji zive u planinama Homburi, u centralnom Maliju. Oni vec 5000 god. pevaju o poseti civilizacije iz zvezdanog sistema Sirijus. Sta je tu nelogicno, ostavimo po strani da li su stvarno imali posetu ili ne.
Njihova tradicija govori o tri zvezde u sistemu Sirijus. Sirijus A se vidi golim okom. Za postojanje Sirijusa B se saznalo 1970-te sa fotografije dobijene putem teleskopa. Za Sirijus C su postojanje pretpstavili dvojica francuskih astronoma 1995-te.
Dogoni kazu da je Sirijus B " najteza zvezda " i da je " bela ". Tvrde da je sastavljena od toliko teskog materijala, da sva zemaljska bica ne bi mogli podici jedan njen deo. Moderna astronomija poznaje klasu zvezda " beli patuljci ", koje su izuzetno guste i masivne.
Tvrde da ima elipsastu orbitu, da joj je orbitalni period 50 god.. Procena sadasnjih astronoma je 50,04 god.+/-0,09 god.
Sirijus C nazivaju " Emme Ya ", zasad nije odgonetnuto zasto su joj dali to zensko ime. Sirijus-u C jos nije zvanicno potvrdjeno postojanje, ali kazu da se varijacije u orbitama Sirijusa A i B mogu jedino objasniti postojanjem jos jedne zvezde, " crvenom patuljku ".
Koriste cetiri kalendara, Suncev, Mesecev, Sirijuski i Venerin. Preciznost tih kalendara je potvrdjena.
Znali su za postojanje cetiri Jupiterova satelita.
Znali su da se Zamlja okrece oko Sunca, 4500 god. pre Galileja.
Znali su za postojanje Saturnovih prstena.
Kazu da im je znanje dao " Nommos ", bice koje je doslo sa Sirijusa u vozilu koje uz veliku buku. Na nebu je tada bila nova zvezda.
Kazu da " Nommos " ima bazu u nasem solarnom sistemu, koja se krece u orbiti kao deseti mesec oko jedne od vanjskih planeta. Sonde su utvrdile jednu anmaliju. Oko Saturna kruzi satelit Enceladus. Ima precnik od 160 km. i za razliku od ostalih satelita, ima retrogradnu putanju oko maticne planete. Masa mu je nepznata, jer se ne zna njegov satav. Orbitira oko 523 dana oko Saturna. Brad Smith sa University of Arizona je utvrdio nakon analize Voyagerovih slika, da je ovo telo savrseno okruglo i da ima samo 3% refleksije.

среда, 03. јун 2015.

Iluminati



Iluminati (množina od lat. illuminatus — „prosvetljeni“ ili „prosvećeni“) naziv je nekoliko stvarnih i izmišljenih grupa ili redova. Izvorno, naziv se odnosio na „Bavarske Iluminate“ iz doba prosvetiteljstva, tajno društvo koje je osnovano 1. maja 1776. godine sa ciljem da se suprotstavi praznoverju, predrasudama, verskom uticaju na javni život, zloupotrebi državne vlasti, kao i da podrži obrazovanje žena i rodnu ravnopravnost. Iluminate je, zajedno sa drugim tajnim društvima, Bavarsko državno rukovodstvo uz ohrabrenje Rimokatoličke crkve proglasilo nezakonitim, te trajno raspustilo 1785. godine. U sledećih nekoliko godina, red su „ocrnili“ konzervativni i religiozni kritičari, koji su tvrdili da su Iluminati bili odgovorni za Francusku revoluciju.

Kasnije je taj naziv počeo da se koristi za razne organizacije koje tvrde, ili za koje se nepotkrepljeno tvrdi, da imaju veze sa „Bavarskim Iluminatima“ i sličnim tajnim društvima. Za njih se često tvrdi da su se urotile da upravljaju svetskim dešavanjima kroz uticanje na ishode događaja i postavljanje svojih agenata u vlade i korporacije, a u svrhu stvaranja Novog svetskog poretka. Mnoge teorije zavere se baziraju na uverenju da su Iluminati glavni idejni tvorci Novog svetskog poretka.

Glavni ciljevi iluminata bili su suprotstavljanje praznoverju, predrasudama, uticaju Crkve na državnu vlast, filozofiju u nauku; pokušavali su da smanje zloupotrebu državne vlasti, te podržavali rodnu ravnopravnost. Prvobitno, Vajshaupt je planirao da ime reda bude „Usavršeni“ (lat. perfectibilis — „poboljšani“). Red je često nazivan i „Bavarski Iluminati“, a njihova ideologija „iluminizam“. Mnogi uticajni intelektualci i političari smatrali su sebe članovima reda, među kojima su vojvoda Ferdinand od Brunsvika i diplomata Ksavijer fon Cvak. Red je imao ogranke u većini evropskih zemalja, a navodno je u prvih deset godina postojanja imao oko 2.000 članova. U redu su bili književnici poputGetea i Herdera, kao i tada vladajuće vojvode od Gote i Vajmara.Ovaj red je osnovao Adam Vajshaupt dana 1. maja 1776. godine u bavarskom gradu Ingolštatu, a prvobitno je brojao pet članova. Vajshaupt je bio isusovac, kao i prvi profesor kanonskog prava na Univerzitetu u Ingolštadu.Pokret je bio stvoren od slobodnih mislioca, kao jedan izdanak prosvetiteljstva, najverovatnije po ugledu na masone. Članovi su polagali zavet tajnosti, te obećali poslušnost svojim pretpostavljenima.
Godine 1777. na vlast je došao Karl Teodor, nasledni vladar Bavarske, koji je bio pobornik prosvećenog apsolutizma. Njegova vlada je 1784. godine zabranila sva tajna društva, uključujući i Iluminate. Vajshaupt je pobegao, a dokumenti i prepiske, koji su najviše zaplenjeni u Fon Cvakovom domu, vlada je objavila 1787. godine.

Između 1797. i 1798. godine, autori Ogisten Barijel i Džon Robison su napisali dela koja su sadržala teorije da Iluminati predstavljaju otvorenu međunarodnu zaveru, te su tvrdili da upravo oni stoje iza Francuske revolucije. Dela su postala popularna, te su godinama kasnije preštampavana i u drugim delima citirana.

Knjige su stigle i do Sjedinjenih Američkih Država, a širom Nove Engleske, velečasni Džedidaja Mors je propovedao protiv Iluminata. Takozvana „hajka“ na Iluminate je splasnula početkom 19. veka, ali se javljala dvadesetih i tridesetih godina istog stoleća, tokom delovanja anti-masonskog pokreta.

Nekoliko novijih i sadašnjih bratskih organizacija tvrde da potiču od „Bavarskih Iluminata“, te otvoreno koriste ime „Iluminati“. Neke grupe za ime svoje organizacije koriste varijacije imena „Red Iluminata“,[9][10]dok drugi, poput „Reda istočnog hrama“, pojam „Iluminati“ koriste kao nivo u hijerarhiji njihove organizacije. Međutim, nema dokaza da ove grupe imaju značajnu političku moć ili uticaj, ali je poznato da se koriste nedokazanim vezama sa „Bavarskim Iluminatima“, koje koriste kao sredstvo za privlačenje novih članova.

Nema dokaza da su prvobitni „Bavarski Iluminati“ preživeli zabranu koja se desila 1785. godine.Međutim, pisci kao što su Mark Dajs, Dejvid Ajk, Tekse Mars, Jiri Lina i Morgan Grikar, tvrdili su da su „Bavarski Iluminati“ opstali, moguće i do danas. Mnoge od ovih teorija smatraju da svetske događaje kontroliše i manipuliše tajno društvo koje sebe naziva Iluminatima.Teoretičari zavere tvrde da su mnogi značajni ljudi bili ili jesu članovi Iluminata, a predsednici SAD su uobičajena meta takvih tvrdnji.

Ključna figura u pokretu teorije zavere, Majron Fagan, posvetio je svoje poslednje godine života u pronalaženju dokaza kako su razne istorijske događaje — poput bitke kod Vaterloa, Francuske revolucije, atentata na Džona Kenedija, kao i navodna komunistička zavera za ubrzanje stvaranja Novog svetskog poretka kroz infiltriranje u holivudsku filmsku industriju — orkestrirali Iluminati.

Iluminati — ili fiktivne savremene grupe koje su nazvane Iluminatima — igraju ključnu ulogu u nekim romanima, među kojima se izdvajaju dela „Anđeli i demoni“ američkog pisca Dena Brauna, te „Fukoovo klatno“ italijanskog pisca i filozofa Umberta Eka.

Vile - ( Fairy )




Vila predstavlja žensko mitsko biće slovenske mitologije koje živi u prirodi. Uglavnom su bile naklonjene ljudima, međutim takođe bile su osvetoljubive. Ovakva pojava naklonosti i nenaklonosti je prirodna u mitologiji, jer je čest slučaj da naklonost bića i bogova zavisi najviše od ljudi i njihovih dela. Živele su uglavnom u šumama ili pored reka, a često i u planinama. U zavisnos od staništa dobijale su i imena - planinkinje, zagorkinje, vodarkinje, brodarkinje i oblakinje. Neke vile su svoje dvorce pravili u oblacima.
Vile su zamišljane kao jako lepe, vitke devojke, duge kose, koja se raspletena spušta niz leđa i grudi. Boja kose je obično bila plava ili riđa, a govori se i o zlatnoj kosi. Vila nije smela da izgubi ni jednu vlas, jer se smatralo da u njenoj kosi se nalazi njena snaga. Nosile su bele tanke haljine, tako da su često u narodnim pesmama dobijale epitet ,,bela vila’’. Ređi je slučaj da su vile išle nage, ali onda im je kosa prekrivala grudi. Takođe vile su imale krila i okrilje. U okrilju se nalazila natprirodna moć vile. Vile bi okrilje skidale kad bi se kupale u reci. Okrilje je verovatno neka vrsta odeće koja se stavlja na krila. Ukoliko bi neko uspeo da ukrade vili okrilje postao bi njen gospodar i ona bi morala da ga sluša. Ljudi koji bi ukrali vili okrilje se venčavali sa vilom, međutim morali su paziti da se vila ne dočepa svog okrilja, jer bi tad bila osvetoljubiva i svetila se za naneto poniženje. Dok se kupa vilu niko nije smeo da vidi, jer bi ga vila kaznila, osim ako bi joj tom prilikom ukrao okrilje. Verovanje, da je neki deo odeće vezan za karakter i moć osobe koja je nosi, postoji i o oglavlju, odnosno kapi. Naime verovalo se da kapa čini karakter čoveka, kao i da ukazuje na njegovu poziciju u društvu. Čovek kome bi bila oduzeta ili ukradena kapa bio bi obešćašćen, a kod Đerdapskih brodara postojao je običaj da se prilikom nezgode na brodu, prvo baci kapa u vodu, kao žrtva. Osvetoljubivost vila se mogla probuditi ukoliko bi se neko nadmetao sa vilom, dok se naklonost sticala tako što bi neko pomogao vili, na primer raspleo joj kosu, koja se uplela u žbunje. Kako nisu postojale vile muškog roda i kako su vile bile isključivo ženska mitska bića, vile su ponekad imale odnose sa smrtinicima. U narodnom predanju se pominju vilenjaci, kao ljudi, smrtnici, koji su imali odnos sa vilom i time stekli neke natprirodne moći. Vilenjaci bi i dalje ostali smtnici. Ljudi koje bi vile birale bili su fizički jaki, obično planinski pastiri. Prenošenje moći sa vile na smrtnika je bilo moguće i na druge načine. Kada bi vila dojila neko dete, za to dete bi se verovalo da će postati veliki heroj i da će imati neke natprirodne moći. Tu se može videti slovensko verovanje o bratstvu po mleku. Naime verovalo se da dojenjem dete dobija neke osobine majke. Takođe natprirodne sile bi mogla vila dati čoveku ukoliko bi joj taj čovek nešto učinio, a postoje primeri u narodnim pesmama da su se vile sestrile sa ljudima (Vila Ravioila i Marko Kraljević). Često su vule vidale rane ranjenim junacima jer su bile vešte s biljem. Kako im je bilje prirodna okolina, dobro ga poznaju. Takođe se verovalo da vile mogu čoveka i da vrate u život.
Vile su se rađale iz rose ili izrastale iz cvetova. U nekim predelima postoji verovanje da su se vile rađale kao i ljudi, a kasnije postajale vile. Devojčica vila je morala da prođe obred inicializacije da bi postala vila, i tu bi joj glavna vila predavala okrilje, čime bi nova vila dobijala svoje vilinske moći. Inicializacija je postojala i kod ljudi. Devojčica se smatrala devojkom kada bi prvi put zaigrala kolo. Tako i vilinski obredi sadrže kolo i ko bi nagazio vilinsko kolo bio bi kažnjen. Vilinski obredi bili su tajni i niko ne bi smeo da ih vidi. Ko bi video vile kako igraju, kupaju se ili rade kakav drugi obred mogao bi biti kažnjen slepilom, paralizom ili čak i smrću. Mesta na kojima su vile održavale svoje obrede su se znali i obično nosila u svom imenu reč ,,vila’’, kao na primer Vilin izvor na planini Komu ili Viline vode u Beogradu.
Vile su se mogle pretvoriti i u neke životinje. Najčešće su to bili labudovi, sokolovi, konji i vukovi. Često se u pesmama sreću slike kako vile jašu na konju ili jelenu i odlaze u lov. Imale su luk i strele, kojim bi gađale kad bi ih neko uvredio.

Mnoge price govore o lovcima koji su zadivljeni, bezmalo zacarani, zalazili sve dublje i dublje u sumu sledeci prekrasne jelene zlatnih rogova. Nikako nisu mogli da pucaju, a nisu znali zbog cega.
Naposletku bi se jelen pred njima pretvorio u prekrasnu devojku. Kakav dogadjaj! I leptiri su vilinski sluzbenici. Ko njih pocne da sledi s mrezicom u rukama, nece moci da se zaustavi i odrekne te strasti do kraja zivota. Slavni pisac Vladimir Nabokov bio je jedan od takvih strastvenika. Tek kad bi zasao duboko u sumu (i to sam, jos kao decak), osetio bi da je slobodan: njegove misli nesmetano su se kretale kao sto je njegovo telo trcalo za leptirima.
Drugim recima, prijateljstvo koje veze vile i zivotinje drevno je i duboko. Neke vile se tokom izvesnog dela godine pretvaraju u zivotinje. Postaju misevi, lisice, paukovi, ribe, svici... Tada gube svoje carobne moci i dele sudbinu zivotinja. Legende kazu da se vile pretvaraju u zivotinje tako sto se ogrcu njihovim krznom ili stave bar jedno pero, krljust... A onda, u odredjenom trenutku, zbace to sa sebe i pojavljuju se u svom sjaju. Ako se dogodi da ih covek postedi, odnosno odluci da ne ubije zivotinju (ne znajuci da je rec o vili), bice bogato nagradjen. Mozda nece razumeti zbog cega ga je zadesila iznenadna sreca, ali to ce biti samo izraz vilinske zahvalnosti.

Planeta Vulkan - ( Vulcan hypothetical planet )




Urbain Le Verrier, francuski matematicar, koji je sa J. C. Adams-om proracunao putanju Neptuna, pre nego sto je ova planeta posmatrana, u svom radu od 2. januara 1860. objavio je da se problem posmatranog poremecaja Merkurove orbite moze resiti uzimanjem u obzir postojanja još jedne planete ili asteroidnog pojasa bliže Suncu. Ova hipotetička planeta nazvana je Vulkan. Jedini mogući način za posmatranje ove hipotetičke planete ili asteroidnog pojasa jeste tokom njihovog prolaska preko sunčevog diska ili tokom potpunog pomračenja Sunca. Profesor Wolf iz Ciriškog centra za proučavanje sunčevih pega, je pronašao određen broj “sumnjivih” tačaka na Suncu, dok je još njih nekoliko otkrilo još nekoliko astronoma. Ukupno je postojalo dvadesetak ovakvih tačaka za koje se pokazalo da odgovaraju putanjama dve intra Merkurovske orbite, jedna sa periodom od 26, a druga od 38 dana.

Le Verrier je 1859. godine primio pismo od astronoma amatera Lescarbaulta, koji je javio da je posmatrao okruglu crnu pegu na Suncu tokom 26. marta 1859., koja je podsećala na planetu koja prolazi ispred Sunca. Posmatrao je ovu pegu tokom sat vremena i petnaest minuta, za koje se pega pomerila za Ľ dijametra Sunca. Na osnovu posmatračkih podataka izračunati su podaci za ovo telo: period revolucije je iznosio 19 dana i 7 sati, najveće rastojanje od Sunca je 0.1427 a.j., a masa je procenjena na 1/17 Merkurovih masa. Ovo je bilo suviše malo za planetu, ali je odgovaralo postojanju asteroidnog pojasa.

Tokom posmatranja potpunog pomracenja Sunca iz 1860. svi su trazili Vulkan, ali ga niko nije nasao. U narednom periodu usledilo je vise potvrda za postojanje prelza ove planete preko suncevog diska, a tokom nekoliko pomracenja “vidjena” je ali na razlicitim mestima.

Posle ovog perioda niko vise nikada nije video planetu Vulkan,a pocetkom 20. veka Albert Ajnstajn je objavio svoju Teoriju relativnosti, sto je potpuno objasnilo ponasanje Merkurove orbite i bez postojanja planete Vulkan.

Ostaje pitanje sta su ovi ljudi u stvari videli. Niko od njih nije imao razloga da laze. Postoji mogucnost da su tacke na suncevom disku u stvari bili asteroidi koji su prolazili blizu Zemlje, sa nje unutrasnje strane, pa su tada vidjeni kako prelzae preko Suncevog diska. Sto se tice objekata vidjenih za vreme pomracenja Sunca, pretpostavlja se da su to bile zvezde koje su u brzini i euforiji poistovecene sa planetom Vulkan.

Nekoliko astronoma je tokom 1970. i 1971. godine tvrdilo da su u blizini Sunca tokom potpunog pomracenja vidjeni mali objekti. Pretpostavlja se da ovo mogu biti ostaci koemta (njihova jezgra). Kasnije su posmatrane komete koje se priblizavaju Suncu dovoljno da se mogu sudarati sa ovim telima i ostajati u toj orbiti. Sve ovo je samo dovelo potvrdjivanja nepostojanja asteroidnog pojasa ili planete unutar Merkurove orbite.

Krv svetog Januarijusa - (The Blood of St. Januarius )





Čudo koje se slikovito naziva 'ključanjem krvi' događa se nekoliko puta godišnje u Napulju, gde se, u tamošnjoj katedrali, čuvaju dve male flašice s krvlju svetug Januarijusa, legendarnog mučenika, iz IV veka. Čudo svetog Januarijusa je, istovremeno, i naučno i religiozno čudo.
Da bi se shvatilo čudo svetog Januarijusa, čovek mora najpre da razume legendu koja se nalazi iza njega. Kao i toliki neobični događaji, tradicija ove pojave je delimično zasnovana na fikciji.
U srednjem veku je bilo uobičajeno da se sakljupljaju relikvije krvi iz tela preminulih svetih osoba. To se naročito događalo u Italiji. Uzorci krvi najčešće su čuvanu u malim flašicama, u kojima bi se, vremenom, osušili i isitnili. Neke od tih sačuvanih relikvija, kojih ima u manastirima i crkvama širom Italije, poznate su po tome što povremeno dobijaju tečni izgled. U određeno vreme, krv počinje da se penuša kao da joj je dodata neka tečnost, a neuobičajeno je to što se sve događa sa uzorcima krvi koji su sakupljeni i osušeni pre mnogo vekova
Sveti Januarijus je rođen krajem trećeg veka, a bio je biskup u Beneventu. Putovao je celom Italijom i neumorno držao propovedi, raspirujući tako bes Dioklecijana, rimskog imperatora, koji je najviše od svih gonio hrišćane. Januarijus je uhvaćen u Napulju, 305. godine, zajedno sa još nekim drugovima, s kojima je bačen lavovima u gradskom amfiteatru. Lavovi su, tako bar legenda tvrdi, odbili da taknu mučenike. Tako je, 19. septembra, grupa hrišćana odvedena u forum blizu grada Pocuolija i tu su svima odsečene glave.
Legenda tvrdi da je žena, koja je tu posluživala, sakupila u dve staklene bočice krv sa kamena na kome je bila odsečena Januarijusova glava. Flašice su, zajedno s telom, bile sahranjene u katakombama blizu Napulja.
Kasnije je podignut mali oltar u znak sećanja na svetog čoveka a flašice su smeštene u urnu, gde se krv osušila. Povremeno, krv je postajala tečna na neobjašnjiv način i otada se ovo čudo stalno ponavlja.
Istoričari, znaju vrlo malo o svetom Januarijusu. Oni znaju da je takav mučenik postojao i da je pogubljen 305. godine.

Flašice se prvi put zvanično spominju 1389. godine, kada je neki anonimni putnik objavio traktak u kome je pomenuo krv mučenika koja povremeno dobija tečni izgled. U toku sledeća dva veka, i drugi putnici u Napulj počeli su da pominju te dve flašice. Jedno takvo pominjanje flašice nalazimo u knjizi objavljenoj u Francuskoj 1536. Francuski istoričar Rober Gagen, piše u 'Mrouer historial de France' da je Šarl V išao u Napulj da bi tamo bio krunisan:
'U nedelju, trećeg dana meseca maja, kralj je prisustvovao misi posvećenoj svetom Januarijusu koja se održavala u napuljskoj katedrali. Doneta je krv sveca u staklenoj boci. Krv je bila tvrda kao kamen, ali, pošto je postavljena na oltar ona je počela da se topi i omekšava i uskoro je bila nalik na krv živog čoveka'.
Tokom narednih dekada bilo je uobičajeno da se bočice krvi uzimaju iz spremišta u katedrali i da se nose po crkvi tokom praznika posvećenih svetom Januarijusu. Od 1659. godine, ritualno pretvaranje sasušene krvi u tečnu bilo je pomno beleženo od strane crkvenih dostojanstvenika.
Danas se krv čuva u kapeli uz Napuljsku katedralu i obično je zaključana u specijalnom spremištu koje čuvaju crkveni građanski službenici. Krv se čuva u dva flašice, koje se nalaze u srebrnom cilindru i staklenom sandučiću. Taj sandučić je star nekoliko vekova i ima samo 12 santimetara u prečniku. On je pripojen velikom srebrnom bokalu s drškom. Jedna bočica je veća od druge i do dve trećine je ispunjena sasušenom krvlju. Druga sadrži samo nekoliko kapljica krvi i očigledno je da ona ne učestvuje u ovom čudu. Te bočice su zalepljene u sandučiću i ne bi mogle da se otvore a da se prethodno ne razbiju. Ovo znači da je nemoguće obaviti hemijsku analizu krvi.

Samo su jednom pokušali da otvore flašice. Godine 1956. crkveni velikodostojnici odlučili su da očiste prašinu koja se nakupila u sandučiću kad su relikvije bile sklanjane na bezbednije mesto za vreme rata. Međutim, plan je odmah napušten jer su shvatili da bi otvaranje sandučića uništilo relikvije.
Krv koja je zatvorena u flašicama čini se da je veoma stara. Ipak, ona postajetečna - čak se peni i ključa - nekoliko puta godišnje za vreme javnih ceremonija koje se održavaju u čast svetog Januarijusa, pa čak i tokom drugih rituala i proslava.
Supstanca sadržana u bočicama jeste krv! Nekoliko naučnika sa Napuljskog univerziteta ispitivalo je flašice. Oni su prosvetlili stakleni sandučić i načinili spktroskopsu analizu supstance. Analiza je pokazala da je u flašicama krv.
Dve glavne proslave održavaju se prve nedelje maja (u znak sećanja na ulazak relikvija u Napulj) i 19. septembra (dan mučenikove smrti). Ponekad se flašice javno pokazuju i 16. decembra, u znak sećanja na erupciju Vezuva 1631. kad jekrv bila u stanju ključanja punih trideset dana. Relikvije se nose kroz katedralu u trenucima kad se želi da se Napulj zaštiti od nesreća koje prete gradu.
Krv je postajala tečna i u slučajevima kad bi se sandučić sklanjao iz uobičajenog skloništa zbog čišćenja ili ispitivanja.
Ključanje se, koliko je poznato, ne javlja u pravilnim vremenskim razmacima. Ako se desi da se ne pretvori u tečnost kad bi trebalo, građani Napulja smatraju da je to loš predznak. Tako je, na primer, krv ostala sasušena u maju 1976, a tada je jedan od najtežih zemljotresa pogodio Italiju. Krv je ostala sasušena i 1835. i 1944.
Na žalost ne mogu da se načine analize krvi. Čak i da se otvore flašice, hemijska analiza bi mogla da naruši ravnotežu materije koja dopušta da se čudo događa. Testiranje sa ugljenikom C14 moglo bi samo da odredi starost krvi, ali takav test bi zahtevao da se žrtvuje najmanje polovina količine ukupne krvi, što crkveni dostojanstvenici ne bi nikada dopustili. Naučnici ne mogu da objasne ni drugu misteriju vezanu za krv, što je čudnija od svega ostalog.

Nekih devet kilometara dalje od Napulja, leži gradić Pocuoli. Tu je sveti Januarijus pogubljen 305. godine, u forumu, blizu nekih sumpornih rupa van grada. Na tom mestu je, kasnije, izgrađen kapucinski manastir, u kojem se čuvajudruge relikvije vezane za svetog Januarijusa. Kamen na kojem je pogubljen nalazi se u crkvi. To je, u stvari, mermerni blok sa rupom u sredini. Grčki krst je usečen na gornjem delu. Blok je visok oko metar i po i širok jedan metar. On postaje tamno crven kad se, u Napulju, održavaju svečanosti povodom svetog Januarijusa. Ponekad s njega čak kaplje krv.
To kapanje je zabeleženo, mada je bilo vrlo retko. Na primer, 22. februara 1860. kamen je krvario kad je crkva posvećena svetom Januarijusu u Napulju bila zahvaćena vatrom. Uzorke krvi je lično sakupio monsinjor Purpo, biskup Pocuolija. Drugo krvarenje je počelo 19. septembra 1894. Uzorci te krvi čuvaju se na komadu platna koji je, 1926. u mesecu maju, poslat u Napulj na analizu. Pokazalo se da je reč o ljudskoj krvi.

U prošlom veku slabije se javljalo to čudo, ali mermerni blok i dalje menja boju tokom svečanosti u čast svetog Januarijusa u Napulju. Moguće je da se čudo javlja zbog vremena i vlažnosti crkvi u kojoj se čuva.
Crkva je angažovala stručnjake koji su to ispitivali, ali nisu otkrili da bi bilo šta moglo da se događa u vezi sa nekim atmosferskim uslovima.
Čudo svetog Januarijusa danas nastavlja da intrigira i naučnike i parapsihologe. Dr Hubert Larčer, austijski parapsiholog, napisao je knjigu o tom čudu 1966. godine, u kojoj je pozvao naučnike da sve prouče. Godine 1972, dva naučnika iz Napulja predložili su da se osnuje centar za proučavanje čuda, da se otvori arhiv Napuljske katedrale u kome su svi dokumenti o čudu i da se propisno katalogizira.
Dr Hans Bander, tada vodeći nemački parapsiholog, predlagao je da se osnuje komisija od lekara, hemičara, psihologa, teologa i parapsihologa, koja bi proučila čudo i njegove misterije.
Crkva nije nikada dala službeno saopštenje o ovom čudu, ostavljajući tako naučnicima priliku da to učine. A dok naučnici ne zasuču rukave, pretvaranje praha u tečnost i krv u Napuljskoj katedrali ostaće i dalje čudo.

Mesec pre meseca



Pre nekih 100.000 godina, na razdaljini od šest zemljinih polumera je oko Zemlje kružio jedan satelit, prethodnik današnjeg meseca, .Medjutim, usled retrogradnog kretanja i velike brzine, taj bivši mesec je oko ekvatora stvorio svojevrsni vodeni zid koji je stajao poput nategnutog prstena oko Zemlje.Tada, zbog džinovske gravitacije i uticaja tog satelita, nisu postojale plime, već je sva voda mora i kopna stajala, oko ekvatora, 'nategnuta'. Pomenuta blizina toga meseca je na Zemlji izazvala džinovski rast biološkog sveta, koji je u nauci poznat kao fenomen gigantizma !

Kako se taj mesec sve više u spirali približavao Zemlji, došlo je do gravitacionih presija usled kojih se on, doslovno, raspao u atmosferi Zemlje. Pri toj jonskoj kataklizmi, na Zemlji su nastali strahiviti poremećaji: okeani i vode mora trenutno su se raširili i razlili, jer više nije bilo gravitacione sile da je drži oko ekvatora.Tako se kataklizmom, nivo vode spustio i razlio Zemljom 3 kilometra niže od predjašnjeg nivoa.Pri ovoj hidrogenskoj presiji, mnoga su kopna bila potopljena a mnoga su se potom uzdigla.Tada su veliki delovi tog satelita pali rasprsnuti na Zemlju, u obliku velikih gromada i fine, sitne prašine.Deo flore i faune je tada bio uništen, a sa njom i dinosaurusi čija zagonetna masovna smrt u nauci do danas nije razjašnjena.Iz toga razloga, geolozi su u proučavanju Zemlje i njenih slojeva, našli jasno kao nožem razgraničene fermente slojeva koji do danas nisu objašnjeni, osim činjenice da je neka nenadana presija, pre 250.000 godina, nanela slojeve koje i danas možemo videti.U fizici se ovo može objasniti samo kataklizmičkim padom i nanosom nekog kosmičkog tela koje je eksplodiralo u atmosferi.
Dokaz toj činjenici nalazi se i danas u Južnoj Americi, gde se duž Anda u dužini od oko 800 kilometara može videti tamna korozija koja je nekada vodom nagrizla stene, i to baš na visini od3 kilometra! Ovo medjutim znači da je nivo današnjeg Pacifika, na primer, bio nekada viši za tri kilometra nego danas.Baš usled te činjenice, u prošlom stoleću je nastala i jedna geološka zabluda.Tadašnji su naučnici mislili da su se Andi uzdigli za čitava 3 kilometra, nakon čega je i danas ostala vidljiva korozija nekadašnjeg nivoa vode.Medjutim, prema savremenim saznanjima, procez uzdizanja Anda završio se u vremenu kada na Zemlji nije postojao ni jedan sisar a kamoli čovek, čime se konačno dokazala Horbigerova teorija o glacijalnom mesecu koji je pre 250.000 godina uništio Andsku civilizaciju divova.
Kada su arheolozi u prošlom stoleću otkrili u Andima, Tihuanako i njegove drevne ruševine, utvrdili su da to nije zapravo bio grad, nego doslovno luka! Medjutim, šta traži luka na visini od 13 hiljada stopa!? Nakon toga sledila je prava eksplozija otkrića: jezero Titikaka, jeste ostatak luke do koje je nekada dopirala voda.Kada se nivo mora spustio za 3 kilometra, luka je ostala da štrči u vazduhu a u raselini jedne udoline ostalo je jezero Titikaka.To je danas jedino jezero na svetu više od nivoa mora, a za čiji fenomen nauka nije našla nikakvo objašnjenje.
Sa druge strane, značenje imena Tihuanako doslovno, na jeziku ajmara, znači 'grad umirućeg meseca'.Time se još jednom utvrdilo sećanje na vreme kada su taj grad i njegova civilizacija izumrli posredstvom Meseca koji je zamro i nestao na nebu.Kako do danas nije utvrdjena starost ovog fantomskog grada, ostaje činjenica da je to najstariji grad na svetu, rodjen još u noći čovečanstva.Otud nije slučajno što baš u njegovoj blizini živi najstariji narod na svetu, poznat pod imenom Urukhehu (drevni Uri sa jezera Titikake), čije legende takodje potvrdjuju predanje o vremenu kada 'mesec nije bio na nebu' i kada su megalitski grad Tihuanako izgradila gorostasna Variruna bića, 'graditelji golemih gradova'.
Kada su tu došle drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama. Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao poreklo i starost ovog zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i napisane bezbrojne studije i knjige.Bio je to kiklopski grad koji se prostirao na oko 200 kvadratnih kilometara i od čijih je klesanih monolita, dana izgradjena gotovo čitava Lima! Tihuanako još uvek izaziva strahopoštovanje svojom veličinom i razmerama kiklopskih blokova kamenja.Tu su pronadjene čuvene Kpije Sunca i Meseca, sa zagonetnim prikazima likova i bogova sa četiri prsta! Tako je na kapiji Sunca (Kolasaya) nadjen i dešifrovan drevni kalendar koji se sastojao od 260 dana, što upućuje na činjenicu da je godina nekada bila kraća! Ovo medjutim znači još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta duži, čime su obješnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim pričaju predanja mnogih naroda, kao i sama Biblija.
Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što čini jedan od najtežih presedana u istoriji arheologije! Naime, narod koji je izradio takav kalendar, nije ga mogao izgraditi bez odgovarajućih optičkih instrumenata, što znači da su ta bića još u vremenu vurma, kada je naš predak išao u čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je fenomen do danas neobjašnjen!

Sam se Tihuanako sastojao od zapravo dva grada: Akapame i Pumapunktue i neobičan je stoga što, baš u tim krajevima, zemljotresi haraju i uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa.Medjutim, Tihuanako se nije pomerio sa mesta, što čini poseban fenomen za seizmatiku, i uošte za arhitekturu.Sa druge strane, lukovi bez svodova u Tihuanaku, kakve ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili ovaj grad bez ijednog eksera !!!
Džinovske kamene monolite spajale su i svojevrsne srebrne i bakarne spojnice, čiji je nalaz doveo u opasnost istraživače koji misle da se metal nije na Andima koristio pre nove ere dalje od 1500 godina.Fantastični likovi i ikonografijeu Tihuanaku samo su dokaz više jednog neverovatno starog sveta iz čijeg su centra kasnije nastali kultovi obužavanja jaguara i pume.Što se tiče same izgradnje njegovih kiklopskih blokova, danas vlada opšte mišnjenje da se u tu izgradnju verovatno morala upotrebiti neka savršenija tehnologija nego što je danas imamo, s obzirom na presedan levitacije koja se tu očigledno koristila.
Kada je pre 250.000 godina carstvo divova bilo uništeno, oni su se migracijom razišli zemljom i tako ponovo ostvarivali svoje kiklopske radove, čije tragove srećemo u Balbeku u Libanu, Solsberi Hilu u Engleskoj i drugim mestima.kada je Zemlja 'uhvatila' današnji mesec, divovi su u toj poslednjoj kataklizmi zauvek isčezli, a Mesec je ostao u orbiti, gde se danas nalazi.Dokaz za tu tvrdnju je veoma jednostava: naime Mesec je došljak u Sunčevom sistemu.Prema svim zakonima fizike, da je nastao od Zemlje, ili sa nekog tela u Sunčevom sistemu, on bi kao i sva nebeska tela, morao da kruži poput pravca kazaljki na satu.Medjutim, on se kreće sasvim suprotno.To antifizičko i danas neobjašnjeno kretanje srećemo još samo kod Marsovih satelita Fobosa i Deimosa.Tako je ta druga i poslednja kataklizma uništila konačno i Atlantidu u Atlantiku, koja je bila samo produđetak jedne mnogo starije i moćnije civilizacije.

Divovi - ( The Mystery of Giant Humans )



Prema rečima antrolpologa i paleoantropologa, nekada su na zemlji carovala gorostasna bića čija je civilizacija prethodila razumnom čoveku, a čija se prosečna visina kretala izmedju 3.5 do 5.5 metara visine !
S obzirom da su ovi fosili nadjeni u malom broju, gigantska bića nisu mogla biti uvršćena u klasičnu teoriju evolucije pošto nisu nadjene 'karike' njihovih prethodnika. I sami ovi gorostasi govore o besmislu Darvinove teorije evolucije, jer gde su ti majmuni od kojih su oni nastali?
Tako na osnovu nalaza iz arheologije, a naročito iz mitologija drevnih naroda, nauka je donekle rekonstruisala svet koji je nakada vladao Zemljom, u interglacijalnom periodu. Medjutim postojanje pracivilizacije u epohi vurma potvrdjuju najpre tragovi prastarih kiklopskih zdanja i utvrda za koje nauka nije našla nikakvo objašnjenje, niti je ikada utvrdjeno njihovo poreklo i starost. Reč je prvenstveno o takozvanom gradu bogova na visovima Anda, poznatog pod imenom Tihuanako.
Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz 19.veka, Austrijancu Hansu Hoerbigeru u njegovom delu 'Glacijalna Kosmogonija', rasa divova ili nadljudskih bića vladala je u epohi ašleyen, što čini geološku epohu zemlje od pre 300.000 godina. Po njegovim rečima, reč je o civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte kulture nastalo u Tihuanaku pre nekih 288.000 godina, a koju je kasnije uništila jedna džinovska kataklizma, izazvana velikim geološkim krizama i poremećajima Zemljinih polova.
Po tom pitanju Tihuanako je izgradjen još u diluvijalnom vremenu glacijalnih epoha, što su potvrdili i neočekivani nalazi. U tom vremenu je oko Zemlje kružio jedan satelit, prethodnik današnjeg meseca, nekih 100.000 godina, na razdaljini od šest zemljinih polumera.Medjutim, usld retrogradnog kretanja i velike brzine, taj bivši mesec je oko ekvatora stvorio svojevrsni vodeni zid koji je stajao poput nategnutog prstena oko Zemlje.Tada, zbog džinovske gravitacije i uticaja tog satelita, nisu postojale plime, već je sva voda mora i kopna stajala, oko ekvatora, 'nategnuta'.Pomenuta blizina toga meseca je na Zemlji izazvala džinovski rast biološkog sveta, koji je u nauci poznat kao fenomen gigantizma !

Što se tiče samih divova, potvrdu njihove civilizacije nalazimo kako u naučnim krugovima, tako i u predanjim mnogih naroda.Grčka predanja ta gorostasna bića nazivaju Titanima, Indijci - Asurima, pueblosi iz Meksika - Mitmacima, Arapi - Šeid ad ben ad, Jevreji - Sinovi Božiji ...Obzirom da je kamen najrasprostranjeniji na Zemlji, otud se civilizacija divova i začela u kamenu, lčije megalitske tvorevine nalazimo širom sveta.Nauka danas za njihovo postojanje i funkciju nema objašnjenja, sem činjenice da su svi njihovi sistemi skoncentrisani oko Atlantskog bazena, kao da su svojim prisustvom govorili o mestu pradomovine poslednjih divova.
Mnogi su naučnici uverenja da je čuveni Jeti sa himalaja, Saskvoč ili Big Fut, samo degenerisani i poslednji ostaci onog gorostasnog sveta čije zadnje predstavnike nauka naziva pod imenom Dinopitecus Nivalis.Sasvim je izvesno da je tu reč o svetu koji ne pripada čoveku, jer civilizacija divova je iza sebe ostavila mnoge graditeljske i druge tradicije koje su kasnije preuzeli razni narodi.Tipičan primer je u zagonetnoj civilizaciji Maja u Meksiku, čija se struktura države kretala 'imperijalizmom prema vlastitom središtu', a čiji fenomen vlasti nikada i nigde nije postojao na Zemlji!
Što se tiče tragova rada tih gorostasnih bića, još i danas naučnici i arheolozi nalaze neobjašnjiva kiklopska podzemlja savršene izrade, utvrdjenja i tunele koji se granaju čitavom planetom.Kamene ceste sagradjene od ogromnih blokova kamenja, kao da su imale ulogu da izdrže neke ogromne težine.To su naučno utvrdjeni dokazi i zna ih svaki arheolog.Prema svim legendama prastarih naroda, rasa divova je bila bele puti, plave kose i očiju, sa prosečnom visinom od 3 do 5 metara.Imali su mozak veći od našeg, pa prema tome i veću mogućnost prikupljanja znanja.Simbol im je bila 'svastika' čiji je znamen kasnije upotrebilo Hitler, kako bi podupro ideju o takozvanom 'izabranom narodu' nadljudskih sposobnosti.
Poznavali su metalurgiju, zemljoradnju kao i mnoge egzaktne nauke.Taj narodBožijih sinova bio je u suštini narod graditelja, jer je izvesno da su poznavali tajnu vadjenja, obrade i transporta ogromnih blokova kamenja, čija zdanja srećemo širom planete.Ta se rasa raširila čitavom istočnom i zapadnom hemisferom, i taj je talas poznat nauci kao talas Azil-tardenien, koji je usledio pre 12.000 godina.Civilizavija ovih bića prethodila je čoveku.Naš davnašnji predak preuzeo je mnoga znanja i veštine ove civilizacije.U suprotnom kako se mogu objasniti tolika frapantna znanja koja su isksavala iz tame istorije?
Rasa gigantopiteka danas je poznata nauci, bez obzira što nauka nije mogla da istu uklopi u šemu 'redovne' evolucije o čoveku.U mnogim drevnim kulturama Starog i Novog sveta srećemo prastare likove nekih gorostasnih bića koje naša evolucija uopšte ne poznaje.Paleontologija je pronašla i tragove degeneracije i kanibalizma u tim vrstama, što bi značilo da je ta rasa nakon kataklizme, pala u bedu i varvastvo i da više nije imala izlaza.Otud mnogi njihovi kiklopski spomenici (Komogena, Karahota, Nan-Madol) najpre simbolišu veru u konačnost svetova.U tom vremenu, naš predak je tek ulazio u svet paleolita i kretao se u čoporu, a otkuda bi inače čitavim svetom nastali zagonetni narodi kao što su bili: Rmohali, Ujgrijen, Menahuni, Lemuri, Titani ili Dakini, ako ne iz jednog predjašnjeg nasledja.
Divovi su živeli u vremenu kada je predjašnji mesec stravično zakrilio polovinu neba, a gigantski oblici flore i faune opseli njihov svet. Nakon kataklizme, svet divova nije imao izlaza, jer je Zemljina atmosfera bila bukvalno zamračena od triliona tona čestica i fine prašine, kada su nastajali takozvani mikrocrveni izlasci sunca, a zvezde imale ljubičastu boju. Nastala je sveopšta glad na zemlji, njihovi centri kulture su razoreni, a ekološka slika sveta bila je potpuno poremećena. Kontinenti i obrisi mora imali su tada sasvim drugu konfiguraciju, a stenje i kamene blokove kao da je razbacala neka sila apokaliptičnih razmera. Sa druge strane Homo sapiens je ulazio u misaonu vasionu, i tragove tog nasledja najpre vidimo u čuvenom obrascu kromanjonske rase, za koju naučnici govore da je bila najlepša rasa koju je svet ikada video! Bila je to rasa pravih gospodara Zemlje, koja se nenadano pojavila u srednjoj Evropi, direktno sa Atlantika.Bili su visoki i plavi i iza sebe su ostavili tragove umetnosti iz ledenog doba, a čije smo veličanstvene primere našli u pečinama Altamire, Lasko, Val Kamonike i drugih. Ova rasa došla je odnekud sa Atlantika, što je kao fenomen poznat u naučnim krugovima. No, zagonetka je ležala u tome što tada, pre 50.000 godina, nije bilo plovnih objekata niti bilo kakvih putovanja Atlantikom! Stoga, odakle se ova rasa visokih ljudi pojavila u Evropi! Na koji način? Nauka na te odgovore nema obrazloženje sem činjenice da je ista rasa imala veću zapreminu mozga od našeg i da je nenadano nestala početkom neandertala, koji su preizeli primat u carstvu hominida.

Vilino kolo - ( Fairy circle )





Vilino kolo ili Vilinsko, Vilje kolo je čest toponim. Zа mestа sа ovаkvim nаzivom vezivаle su se legende koje su govorile dа su tu nekаd igrаle vile. Vilino kolo je krug ili polukrug trаve kojа se rаzlikuje od okolišne (bujnijа je, ili zаkržljаlа, druge boje). Često se nаlаzi nа proplаnku, vrhu brdа, ili krаj izvorа. Ono je moglo biti oznаčeno krugom pečurаkа u poljаni (vilovnjаčа). Ukoliko bi se unutаr ovog krugа nаlаzilo neko uzvišenje, pripovedаlo se dа nа njemu stoji gаjdаš ili neki drugi svirаč, dok vile oko njegа igrаju. I drugi slični toponimi ukаzuju nа isto verovаnje (Vilinа Vodа, Vilin izvor).

U nаrodu je postojаlа bojаzаn od bolesti i smrti onogа ko bi nаgаzio nа vilino kolo. Čovek koji bi nаbаsаo nа vilino igrište (ili večeru, zаtekаo vilu u kupаnju ili kаkvom drugom uživаnju), bio bi strogo kаžnjen. Težinа ovаkvog prestupа je toliko ozbiljnа jer su vilinski obredi misterijski, zаbrаnjuju prisustvo neposvećenih i održаvаju se nа tаbuisаnim mestimа. U predаnju o vilinom kolu ogledа se prаksа inicijаcijskih obredа. Devojčicа je smаtrаnа devojkom od dаnа kаdа je prvi put ušlа u kolo i prošlа kroz ovаj vаžаn obred prelаzа. Prestupnik je bivаo kаžnjen oduzimаnjem vidа ili sluhа, pаrаlizovаnjem, ili smrću. Oprost grijehа i izlečenje jedino je moglа dа mu podаri vilа. Gаženje vilinog igrištа i ishod ovog prestupа opevа nаrodnа pjesmа Sibinjаnin Jаnko s vilom. Zа vile i ostаle demone igrа imа veomа prilаčnu snаgu. Vile se srde аko ih neko nepozvаn prekidа u igri, dok je, sа druge strаne, njihovа nаjdrаžа zаbаvа dа nekog uvedu u kolo i dа gа „nаdigrаju“. One bi deo svoje nаtprirodne snаge prenele nа trаvu po kojoj igrаju, pа je onа postаjаlа „opаsnа“ ili „čudotvornа“.


Rtanj - ( Rtanj pyramid )





Rtanj je najmisterioznije mesto u Evropi i najveća svetska piramida za koju mnogi kažu da nije dovoljno istražena. Navodno je i Adolf Hitler u svoje vreme pokazivao veliko interesovanje za Rtanj.
Odavno postoje različita predanja vezana za Rtanj i ona su uvek privlačila neobičnu pažnju ljudi koji su živeli u njegovom okruženju. Obronke vrha Šiljak krasi endemično bilje (Saturea montana i Saturea satyris) koje raste samo na ovom mestu. O njihovoj lekovitosti već postoje prave legende. Međutim, tokom poslednjih godina pažljivo oko istraživača, uz pomoć savremene tehnologije, uočilo je neke vrlo čudne geometrijske i druge zakonitosti koje ne deluju kao obična igra prirode već kao delo koje su pre mnogo hiljada godina napravile, ipak, ljudske ruke.
 Utvrđeno je da unutar ove planine postoje ogromne podzemne prostorije, a speleolozi su već pronašli više od 17 važnih pećina i odaja ispod zemlje. Utvrđeno je da je na južnoj i severozapadnoj strani planine, ispod vrha Šiljak locirana oko 450 metara visoka šupljina romboidne osnove. Njene stranice dugačke su 250 i 500 metara. Ovaj ogromni podzemni prostor, zauzima istu onu poziciju na kojoj se, na već istraženim piramidama, najčešće nalaze rezonantne komore.
Veliki vertikalni tunel, koji su istraživači prozvali Dimnjak, vodi duboko u utrobu planine, odakle ka površini izlazi izuzetna količina orgonske energije. To je pozitivna energija po ljude i živi svet, i zato je Rtanj poznat kao mesto gde se mnogi isceljuju. Dimnjak je ovalnog oblika prečnika od oko šest metara i zarušen je od samog vrha u dužini od oko 110 metara. Odatle je prohodan u dubinu od čak 450 metara.
Iz ugla energetike piramida ovo je ključni podatak kojim se dokazuje da su rađene intervencije kojima bi se orgonska energija iz nižih speleoloških objekata Rtnja sprovela preko pomenute komore do vrha planine. Kako orgon nema masu, ti otvori bi planski kasnije bili zatvarani jer se energetski protok uspostavio. Geometrija Rtnja još je interesantnija i prepuna je neobičnih ali očiglednih zakonitosti.
Najistaknutiji vrhovi planine su Kusak, Baba i Šiljak, i kada se povežu imaginarnom linijom, formiraju trougao dimenzija čije strane su pet i šest kilometara. Sa samog Šiljka se odvajaju tri kraka koji su zaklonili dva ugla od po 105 i jedan od 150 stepeni. Odkud takva zakonitost, pitaju se istraživači? Jedan krak može vizuelno veoma lako da se isprati u pravoj liniji do dužine od tri kilometra, drugi je dugačak 1.500 metara, a treći 750 metara.
Sasvim je jasno da građevina sa ovakvim svojstvima nije mogla nastati kao rezultat prirodnih procesa, nego je to veštačka građevina nastala pažljivim planiranjem njenog oblika i lokacije i izgrađena još u praistoriji nama nepoznatom tehnologijom.
Merenja su utvrdila da na Rtnju postoje neprekidne promene energetskih polja. Vrh Rtnja – Šiljak uglavnom upija energiju, dok mesto “Svetilište” u podnožju planine, uglavnom zrači. Energija izbija iz Rtnja vertikalno, u visokom vibratornom spektru, karakterističnom za bionergetska iscelenja.
Istovremeno, energija koja postoji oko Rtnja kreće se spiralno. Štaviše, ako bismo maketu Keopsove piramide “preklopili” preko Rtnja, uvideli bismo kako se mnoge proporcije poklapaju. Postoje još neke neobične zakonitosti koje nikako ne možemo da smatramo slučajnošću. Tako je bosanska piramida, u Visokom, udaljena od Rtnja tačno 300 kilometara, a poznato je da se orgonska energija kreće upravo u tom pravcu. Na raskršću dveju piramida nalazi se Ovčarsko-kablarska klisura, poznata kao stecište ovakve energije.
Većinski sadržaj u geomorfološkoj strukturi Rtnja je krečnjak bogat silicijumom, koji molekularno jeste kristalna piramida, kojoj međusobni uticaji odbijajućih i privlačećih magnetnih polja daju osobine današnjih kondenzatora.
Ova istraživanja dve najveće evropske piramide: Rtnja i piramide u Visokom (BiH), dokazuju da je čovečanstvo mnogo starije nego što su nas učili. One su nepobitni dokaz da je čovek stvarao gigantske građevine još u vreme koje danas smatramo praistorijom.