Mnogo neobjašnjivih događaja odigralo se tokom istorije ljudske civilizacije. Uprkos današnjoj tehnologiji, mnoge misterije su i dalje ostale nerešene, a stručnjaci i nauka nemaju odgovore na mnoga pitanja. I kad se dođe do rešenja, naučnici neka od njih ostave za sebe. Istorija čovečanstva prepuna je nerešenih misterija od kojih su neke više nego zastrašujuće i izazivaju veliku pažnju kako običnog sveta, tako i naučnika.Ako volite misterije o duhovima, vanzemaljcima, drevnim civilizacijama, cudnim bicima, neobicnim pojavama, neobjasnjivim nestancima, neresinim istorijskim zagonetkama..., onda ste na pravom mestu. Vodimo Vas na putovanje kroz svet Najvecih svetskih misterija. Zagonetni slučajevi i drevne misterije su pred Vama. Probajte da rešite ono što drugi nisu mogli.Pridruzite nam se.
Podelite sa nama vasa misteriozna i paranormalna iskustva.

Do you believe ?

UKOLIKO smatrate da citav tekst ili deo teksta ne odgovara istini, napišite svoje mišljenje, ili drugi tekst na istu temu, pošaljite nam i mi cemo to veoma rado postaviti na ovu stranicu.

недеља, 29. новембар 2015.

187.5 - ( Aliens Or Cosmic Phenomenon -signal 187,5 )


U proteklih nekoliko godina, naučnici širom sveta su dobijali čudne signale iz svemira, a svi oni imaju nekoliko zajedničkih faktora. Oni traju delić sekunde i emituju energiju koju Sunce emituje tokom jednog mjeseca.

Radio-teleskopi su od 2001. počeli da beleže jedan neobičan astronomski fenomen koji je dosad ostao neobjašnjen i koji je nazvan Fast Radio Burst, odnosno FRB. Naime, tokom poslednjih 15 godina, zabeležili smo deset čudnih radio-signala koji traju svega milisekundu, a izuzetno su snažni, toliko da u tom trenutku izrače energiju koju bi Sunce emitovalo mesec dana.

Ovi FRB signali očigledno stižu sa izuzetno velike daljine, daleko izvan naše galaksije Mlečni put, a to znači i da su do nas, ma kako kratkotrajni, izuzetno dugo putovali, hiljadama ili milionima godina. Za sada nemamo raspodelu odakle tačno ovi signali dolaze.

Ono što je najbizarnije po pitanju ovih signala jeste da se ne poklapaju ni sa jednim poznatim prirodnim fenomenom. Svi zabeleženi signali imaju gotovo isti šablon. Na njihovo iznenađenje ta razlika, koja se inače zove mera rasipanja pulsa, uvijek je deljiva sa brojem 187,5.

Za razliku od mnogih čudnih fenomena, ovaj fenomen još uvek nema „normalno“ naučno objašnjenje. Signali su toliko neobjašnjivi da mnogi naučnici prihvataju i mogućnost da signali dolaze od vanzemaljske civilizacije.

Oni tvrde da je šansa 0,05% da je u pitanju slučajnost. Ako je u pitanju šablon, onda će biti veoma teško objasniti fenomen.

Nijedan poznati prirodni objekat u dubokom svemiru ne može da emituje radio-signale na takav način da dovede do toga da mera disperzije poštuje takvu pravilnost i sledi celobrojne umnoške broja 187,5. Naime, izvor signala koji stižu do Zemlje očigledno na neki način ”kontrolisano” pušta snop.

U matematici reč je o sasvim običnom decimalnom broju. On nije iracionalan, ne predstavlja nijednu važnu konstantu u nauci, niti je česta vrednost nekih empirijskih parametara. 187,5 je samo još jedan racionalan broj i može se lako zapisati kao količnik celih brojeva 375 i 2 (375/2).

Jednostavnim računskim operacijama mogu se odrediti njegovi umnožci, stepeni, koreni, no, ni oni mu ne daju istaknutije mesto u beskonačnom nizu brojeva.

Može se, kao i svaki drugi broj, predstaviti na različite načine, pomoću jednostavnih izraza kao što je 187 + ½, ili nešto složenijih: 5300/(9*π).

Najbliži ceo broj koji mu prethodi je 187. Mada je i ovaj broj matematički nezanimljiv, mnogo je popularniji od svog racionalnog sledbenika. Sleng “187” poznat je širom Sjedinjenih Američkih Država, naročito u krugu gangstera i policajaca. Kada se na policijskoj radio-stanici začuje 187, izvesno je da se u negde u okrugu dogodilo ubistvo.

Svakako nimalo prijatan za čuti, izraz “signal 187” ili samo “187” je potekao od deset kodova koji su standardizovani u policiji SAD davne 1937. godine. Zbog ograničenja tadašnjih radio stanica razgovori su morali da se ograniče, te je optimalno bilo uvođenje određenih brojeva kao šifri za vanredne situacije.

Razlog za odabir baš broja 187 za označavanje teškog krivičnog dela je slučajan.
Međutim, da li je slučajna i pravilnost u disperziji FRB snopova, ostaje da vidimo.

Dobijeni rezultati, ako se pokažu tačnim, mogu da znače tri stvari. Pre svega, vrlo je moguće da su FRB-ovi signali ljudskog porekla i da su emitovani sa postojećih satelita, rashodovanih letelica ili bilo kakve druge naprave koju je čovek napravio i zaboravio u orbiti, a koja šalje ponekad i tako jak signal.

Druga mogućnost je da FRB-ovi predstavljaju jedan sasvim novi astronomski fenomen, koji se ne može tek tako objasniti onim što danas znamo o prirodnim radio-izvorima. Već ta okolnost je sama po sebi izuzetno uzbudljiva.

Treća opcija je da smo uhvatili signal izuzetno napredne civilizacije koja ima tako moćne radio-izvore da namerno ili slučajno ”pali i gasi” neku zvezdu kako bi jakim radio-signalom u drugi deo svemira poslala poruku ”187,5”. Prema donekle spekulativnoj teoriji Nikoilaja Kardaševa, to bi značilo da je reč o civilizaciji koja je tip 2, budući da u tip 1 spadaju civilizacije poput naše, koje koriste svakojake, male izvore zračenja, u tip 2 one koje kontrolišu zvezde, dok su tip 3 civilizacije koje emituju signale pomoću galaksija.

Kako god, ako je FRB signal na Zemlju zaista poslala vanzemaljska inteligencija, to se desilo mnogo davno i na ogromnom, vangalaktičkom rastojanju. To znači i da je reč o civilizaciji koja je tehnološki, a verovatno i na svaki drugi način daleko, daleko naprednija od naše, o svetu bića koja upravljaju zvezdama.

U našem svetu, ovde dole, sledi doba u kome će FRB podaci biti još mnogo puta analizirani, tumačeni i preispitivani, kako od naučnika, tako i od medija, teoretičara zavera, ljubitelja NLO i svih drugih.

I šta god na kraju bude bio odgovor, FRB signali su broj 187,5 ne samo nosili kroz duboki svemir, nego sada zauvek uveli i u ljudsku istoriju.

среда, 18. новембар 2015.

Bolova piramida - ( Ball's Pyramid )



Bolova piramida je ostrvo koje je zapravo ostatak masivnog vulkana, koji strci 1,843 fita ( 562 metara ) iz Tihog okeana.Ona je samo jedan u nizu vulkana ugašenih pre sedam miliona godina. Otkrivena je1788. godine.

Na geografskoj karti tačkica koja označava Bolovu piramidu jedva se vidi. Ova stena sa nekoliko manjih ostrva obuhvata površinu od oko 20 kilometara kvadratnih jugoistočno od          “Lord Howe Island“, uz istočnu obalu Australije, oko 700 km severoistočno od Sidneja.

Taj obelisk je toliko visok da se čini da dodiruje nebo. Iako je u podnožju široka samo 400 m, Bolova piramida dostiže visinu od 562 m, a to je dvostruko više od Ajfelove kule. U Ginisovu knjigu rekorda Bolova piramida upisana je kao najviši kameni toranj na svetu.

Sama piramida dobila je naziv po poručniku “Henri Lidgbird Bolu” koji je i otkrio 1788. godine.

Samostalni letač Frensis Čičester, koji je veliku stenu video 1931. godine tokom svog leta preko Tasmanije, opisao ju je kao “široki pradavni kameni bodež”. Ali ovaj veliki ekskalibur svoje tajne ne otkriva pri pogledu s neba već iz mora.

Ova grupacija oštrih stena neverovatno je popularna među ljubiteljima ekstremnih sportova. Strme litice su neodoljiv izazov za vrhunske alpiniste, a prvi planinarski tim koji je kročio na ove stene je planinarsko društvo iz Sidneja “Sydney Rock Climbing Club”.

Ispod staklene površine okeana nalazi se mnoštvo šarenih riba koje jure oko kamenih stubova i ispod lukova. Njihovo igralište je zaravan vulkanske stene, jer je Bolova piramida zapravo odavno ugašeni vulkan kojem je samo vrhostao iznad vode.
Danas su vidljiva samo tri procenta prvobitne mase, a delovanje okeana smanjilo ju je na lanac ostrva i hridi. Populacija ovih ostrva je ekstremno mala, samo 24 stanovnika.

Za neplodni, kameniti toranj se mislio da je lišen prisustva života do 2001. godine kada je grupa naucnika otkrila jedne od svetski najrjeđih insekata.

Insekt sa Lord Hou ostrva (Dryococelus australis) nije viđen živ više od 70 godina. Poznat kao "Zemljani jastog" ili "hodajuca kobasica", 12 cm. dugacki insekti su nekada bili česti na susednom Lord Howe island ( Lord Hou ostrva ), ali se pretpostavlja da su izumrli pre sedemdeset godina, kada su na osrtvo dosli crni štakori.Crni štakori su naselili ostrvo nakon sto se Britanski brod za snabdevanje, SS Makambo, nasukao na obalu 1918. Vremenom su pojeli i istrebili sve insekte ove vrste sa Lord Hau-a.

Ipak, 2001., naucnicinici su otkrili koloniju Lord Hou insekata, koji žive pod jednim grmom, inače potpuno neplodne stijene. Nekako je nekoliko insekta bez krila, pobeglo i uspelo - na još uvek nepoznat nacin - da prodje više od 14 milja otvorenog okeana, do kopna na Bolovoj piramidi, i prežive tamo. 


Desetak primeraka ove vrste se trnutno odgaja u laboratotiji u Melbournu, u cilju povecanja njhovog broja. To je deo programa ciji je cilj ponovno uvođenje insekta na Lord Hou ostrvo.


Ženke imaju dužinu tela do 12 cm i muški primerci do 10,6 cm. Mužjaci imaju duže i deblje antene, u velikoj meri proširene i jace zadnje noge. Odrasli primerci su tamne, zlatno-braon boje sa vidljivom krem trakom duž stomaka , i imaju uglavnom noćne navike. Mlade životinje su svetlo zelene. Jaja su bež boje.

Postoji velika verovatnoca da ove zivotinjice zauvek nestanu usled promene klime ili prirodnih nepogoda, Ovi insekti su takođe potencijalna meta za ilegalni lov i vrlo lako mogu dospeti u ruke nekog kolekcionara insekata. 


недеља, 15. новембар 2015.

Poljubac - ( Why do people kiss )



Da li ste se ikada zapitali zbog čega se uopšte ljubimo? Šta to u našem mozgu stvara neodoljivu želju da svojim usnama dotaknemo usne partnera?

Ponekad se ljubimo je smo uzbuđeni, ponekad jer se želimo povezati s osobom, a ponekad jer nam je to lepo…

Ljubljenje je ugodno, uzbuđujuće, zabavno! Posebno ako zanemarimo deo kako je ljubljenje i razmjenjivanje sline, bakterija, a moguće i ostataka prethodnog obroka vašeg partnera… I zbog svih tih lepih i manje lepih činjenica, ne možemo a da se ne zapitatamo, zbog čega se mi ljubimo?

Bilo da se radi o prijateljskom poljupcu u obraz ili strastvenom okršaju sa partnerom, ljubljenje je jedan od oblika ljudskog ponašanja koju naučnici dugo pokušavaju da objasne. Zašto toliko uživamo u ljubljenju i odkud nam uošte ideja da to počnemo da radimo?

Naučnici se dugi niz godina spore oko poente poljupca, jer im nije najjasnije koji je njegov evolutivni smisao. Brojni antropolozi smatraju da se ljubljenje razvilo od njuškanja, što objašnjavaju činjenicom da se i danas neki narodi (kao što su Eskimi), umesto ljubljenja, trljaju nosevima, što je česta pojava i u životinjskom svetu. Zbog kompleksnosti ove tematike postoji i posebna naučna disciplina koja se bavi poljupcem - filematologija.

Po nekim istrazivanjima, jedan strastveni francuski poljubac može pomoći zubima, jer nam dodatna slina (pljuvačka) partnera dodatno čisti usta? Da li ste znali da ljubljenje sagoreva 2-3 kalorije po minutu? I da li ste znali da muškarac koji svako jutro poljubi svoju ženu / devojku živi pet godina duže (prema jednoj naučnoj studiji)?

Samo 10 posto stanovništva zemaljske kugle se ne ljubi, odnosno u njihovoj kulturi nigde ljubljenje nije deo dubljeg (bilo seksualnog bilo prijateljskog) upoznavanja partnera. Baš naprotiv, naprimer u nekim delovima Indije, ljubljenje se čak smatra odvratnim.
Ipak, preostali deo stanovništva zemaljske kugle koristi ljubljenje za upoznavanje, kao deo rituala udvaranja, održavanja povezanosti, ali i u svrhu seksualne predigre. Dok je Nemcima toliko važan da u rečniku imaju preko trideset različitih reči za poljubac.

Čini se da smo s ljubljenjem započeli negdje tokom evolucije, jer na primer i ljudski srodnici bonobo čimpanze, s kojima delimo više od 98 posto istih gena, vrlo se često ljube. To čine kada se mire nakon svađe, kako bi pokazali prijateljstvo, ali se i ljube za vrijeme polnog čina (čimpanze se upuštaju u polne odnose i radi zadovoljstva, a ne samo radi parenja).

Ipak, to ne daje odgovor na pitanje, zašto se ljudi ljube... Jedna od teorija jeste da ljubljene proizlazi iz najranijeg djetinjstva, kada bebe sišu majčino mleko, odnosno da je negde duboko u nama, u našem mozgu, usađeno to sećanje. Jer, osim što sisanjem (upotrebom jezika i usnica) beba dobija svu potrebnu hranu, stvara se i veza s majkom, te osjećaj opsteg zadovoljstva Na to se može povući paralela s ljubljenjem, kada se s partnerom stvara povezanost, te se razvija osjećaj ugode i zadovoljstva.

Ali, očigledno je da se nešto dogodilo sa ljubljenjem od vremena kada su žene hranile svoje bebe na ovaj način. Ljubljenje nam omogućava da se dovoljno približimo partneru i osetmo neke njegove karakteristike, koje se ne procesuiraju u mozgu na svesnom nivou. Deo ove razmene informacija je verovatno olakšan zahvaljujući feormonima, hemijskim signalima koji životinjski vrstama pomažu da prenesu određene poruke. Znamo da životinje koriste feromone da bi obavestile druge članove svoje vrste o parenju, izvoru hrane, opasnosti, a naučnici pretpostavljaju da ova supstanca može imati značajnu ulogu i u ljudskom ponašanju takođe.

Takođe, u davnim vremenima, kada su bebe počele prelaziti na cvrstu hranu nisu imale na izbor kašice pa ni pribor za jelo, nego su majke ustima usitnjavale hranu i gurale svojim jezikom bebi u usta, što je na kraju krajeva jednaka konekcija kao i ljubljenje, izuzev hrane.

Druga teorija se zasniva na čistoj „hemiji“, odnosno da ljubljene služi za ocenu i procenu budućeg potencijalnog partnera ili partnerice, odnosno da ljubljenje omogućuje „mirisanje“ feromona. Naravno, sve se to svodi na seksualno uzbuđenje, upuštanje u seksualne odnose, pa na posletku i produženje vrste.

Osim toga, tijekom ljubljenja u telu se događaju snažne hemijske reakcije, tačnije počinje proizvodnja dopamina koji daje osjećaj žudnje i uzbuđenja. U dugim vezama, kada se ljubi jedan te isti partner, nije svaki put prisutan dopamin, nego se tokom ljubljenja vrlo često oslobađa oksitocin, koji daje osjećaj privrženosti i povezanosti.

Prema mnogobrojnim istrazivanjima dokazano je da poljubac ima i izuzetan efekat na fizičko zdravlje?
Ljubljenje, usklađuje kardiovaskularni proces, snižava krvni pritisak i nivo holesterola. Poljubac, na telo utiče isto kao čokolada, izaziva snažnije lupanje srca i najintenzivniji osećaj zadovoljstva. Poljubac aktivira najmanje trideset mišića što za rezultat ima glatkiju kožu i bolju prokrvljenost lica.
Zatim, ljubljenje provereno topi kalorije i masne naslage (12 kalorija za pet sekundi)a dovodi i do sprečavanje hormona stresa, čiji povećan nivo izaziva pritisak, slabost mišića i nesanicu. Ljubljenje je prirodna vakcina, jer fluidi iz usta napadaju bakterije. Kod 80% ljudi tečnost iz usta sadži iste bakterije, ali ih je 20% unikatno po sastavu. Razmenom tečnosti podstičemo imuni sistem da se prilagođava bakterijama kojima je izložen. Rezultat se manifestuje u proizvodnji antitela koji nas štite od bakterija. Taj proces u nauci se naziva “unakrsna imunoterapija”.

Ipak, iako je ljubljenje jos uvek misterija i naucnici ne mogu da se potpuno sloze oko pravog porekla i uzroka zbog cega se ljudi ljube, Zbog svega navedenog ljubite se što više
i strasnije.

среда, 28. октобар 2015.

Zahide Badža - ( Where did it go Zahide Badža )



Svakog četvrtka kraj niške Tvrdjave u blizini Beogradske kapije može se videti stotinu upaljenih sveća. Jedan ugao ispod zidina niške Tvrdjave osvetljen je. Vidi se noćna kultna vatra kraj koje su okupljeni brojni niški Romi i ostali Muslimani... Običaj je star već više vekova. Još na početku 15. veka, u Nišu su bile poznate rezne grobnice vidjenijih Turaka čija su turbeta (grobovi) smatrani za sveta, kultna mesta. U svom putopisu već 1660. godine čuveni putopisac Evlija Čelebija naveo je kako je u Nišu zatekao grobove čuvenog dobrotvora Hajdarnčehije, Sefer Babe, Mihalzdea i turski grob Zahide (Zajde) Badže čiji se ostaci danas nalaze kraj zidina stare niške Tvrdjave.

Na grob Zahide (Zajde) Badže redovno izlaze niški Romi i muslimani. Kultno sveto mesto niških Roma (svih veroispovesti)ogradjeno je skromnom ogradom, zidine Tvrdjave okrečene su i obojene, oko groba se nalazi se manja klupa. Kraj groba okupljaju se stariji i mladji Romi. Tom prilikom darivaju sveto mesto. Ostavljaju ponešto metalnog novca, po koji beleg , peškir ili košulju. Zatim redovno u večernjim časovima pale sveće i mole se seni njihove svetice, odhosno mole se da im Zahide pomogne, da im da zdravlje, donese sreću , ljubav i radost u porodici i životu. Ali Zahide može primiti i kletve za sve one koji nisu dobri. Legenda o Zahide Badže u Nišu živi već nekoliko vekova.

Zašto se obeležava uspomena na Zahide Badže? Na ovo pitanje možemo odgovoriti samo na osnovu predanja koje je zabeležilo jednu legendu o starom turskom spomeniku u Nišu. Na turskom jezikuZahide Badži označava pobožnu, čestitu, plemenitu ali i uvaženu devojku, ženu. Ona nije bila kćer obićnog derviškog šahije već devojka koja je sagradila sebilja (česmu) pa su njeni sugradjani sa niškog sebilja pili zdravu, pijaću vodu.Devojka je bila mlada, pobožna. Bila je usvojenica niškog bogatog Turčina.

Kada je jedne godine njen poočim pošao u Meku da poseti poznata mesta islama, oprostio se od porodice i dugo se zadržao na hadžiluku. Za to vreme je njegova usvojenica ostala u Nišu. Jedne večeri uoči Bajrama učinilo joj se da je čula glas svog poočima koji je tražio da mu iz Niša što pre donese nešto za jelo. I Zahide je poverovala tom glasu: zatražila je od pomajke jedan sahan (bakarnu zdelu)i u njemu pripremila svoje poklone, hranu za poočima i pošla na daleki put. Putujući za Meku devojka je prošavši kroz pogrešnu gradku kapiju krenula preko Gradskog polja i tada joj se izgubi svaki trag. Uzalud su je niški turci tražili. Od nje nije bilo ni traga ni glasa. Posle nekoliko dana, nedaleko od Beogradske kapije, našli su samo par njenih devojačkih papuča. Bio je znak da je tu pala i poginula braneći od nepoznatih nasilnika svoju čast i svoju čestitost....

Kad se poočim vratio sa hadžiluka potraži devojku a žena mu kroz plač, ispriča šta je bilo. On tada izvadi iz torbe onaj isti sahan koji je žena dala devojci i ispriča zaprepašćenoj buli da ga je ujutru po Bajramu, našao u svojoj sobi punog medenih gurabija. Neki drugi Turci utvrdili su da se na mestu gde su nadjene papuče vidi nekakva svetlost koju nije palila ljudska ruka.

Tada se pooočim ove devojke i ostali Turci, uvereni da se posvetila, dogovore i podignu joj turbe na mestu gde su nadjene papuče. Ta svetinja medjutim nije trpela pokrivača. Tri puta je gradjeno turbe i tri puta se samo rušilo. Sada grob stoji otkriven, te ga bije kiša i greje sunce. Kako kažu niški Romi Zahide Badži i mrtva je zaslužila da je sunce greje i kišne kapi kupaju.

Postoje različite verzije ove legende. Po nekim od njih je devojka hrišćanka. Ipak, ovo je danas pre svega Romsko nacionalno svetilište i dokaz njihove vekovne tradicije u gradu Nišu
.

понедељак, 26. октобар 2015.

Tardigrade - ( Tardigrades - Water Bears )

 

Od svih bića na Zemlji, ekstremne svemirske uslove, kao što su vakuum, sunčeva radijacija i ekstremne temperature od -237 do +149 stepeni Celzijusa mogu da podnesu samo sićušni beskičemnjaci tardigrade (sporohodači), poznati i kao vodenimedvedići, zbog zdepastih tela pokrivenih kutikulom i izdeljenih na četiri segmenta i gegavog hoda svojih osam nožica sa kandžicama na vrhu.

Zavirite u skoro svako vlažno prebivalište na svetu — mahovinu, led, korito potoka, termalne izvore, jezera, okeane i možda u svoje dvorište — i moguće je da ćete sresti vodenog medveda, jedno od najotpornijih sićušnih stvorenja u celokupnom stvarstvu. Toliko sitan da se jedva vidi, vodeni medved ima malo telo pokriveno kutikulom koje sačinjavaju četiri dela. On ima osam nogu i na kraju svake se nalaze kandžice. Izgledom i načinom hoda podseća na medveda koji se gega, pa je otuda i dobio takvo ime. 

Vodeni medvedi su tardigrade, što znači „spori pešaci“. Poznato je na stotine vrsta. Njihove ženke izlegu između 1 i 30 jajašaca. U samo nekoliko šaka vlažnog peska ili zemljišta može se naći i na desetine hiljada tih sićušnih stvorenja. Naročito dobro mesto gde se mogu naći je mahovina koja raste na krovu.

Počevši od 2007, biolozi ova stvorenjca duga od 0,5 do 1,5 mm šalju na svemirsku stanicu, zajedno sa drugim takozvanim ekstremofilima, odnosno bićima sposobnim da prežive u ekstremnim uslovima, i zaključili su da su neobični “medvedići” jedini koji u zaista ekstremnim uslovima opstaju, zahvaljujući sposobnosti da reverzibilno (povratno) obustave svoj metabolizam i uđu u dehidrirano stanje, poznato kao kriptobioza.

U ovom stanju, metabolizam tardigrada se usporava na manje od 0,01% uobičajenog, i takav ostaje sve dok spoljni uslovi ne budu ponovo povoljni za život.
Malo se zna o njihovoj evoluciji,sto je loše, jer biolozi predpostavljaju da mora da je bila zanimljiva. Ali tardigrade su fosili koje je teško uočiti.

S obzirom na ovakvu moć preživljavanja, nije ni čudo što su izuzetno rasprostranjeni. Širom sveta je opisano oko 1.150 vrsta tardigrada, koje žive praktično svuda, od Himalaja (iznad 6.000 m nadmorske visine), pa do morskih dubina (od preko 3.000 m), od polova do ekvatora.

Najnovije skvencioniranje njihove DNK i RNK pokazuje da su tardigrade grupa srodna grupama Anthropoda (zglavkari) i Onychopora (baršunasti crvi), ali njihovo evolutivno stablo nije baš jasno.

Neki, a pogotovo ljubitelji dosijea X - tvrde i da su tardigrade bića koja su na Zemlju dospela sa neke druge planete, na meteoritima, ili ostalom svemirskom smeću koje redovno bombarduje planetu.
Postoji teorija da su život na Zamlji, a verovatno i na drugim telima u svemiru, pokrenuli mikroorganizmi ili biohemijska jedinjenja prispela iz kosmosa. Teoriju je pokrenuo Anaksagora (V p.n.e.), a prihvatli su je Benoît de Maillet (1743), a kasnije Jöns Jacob Berzelius (1834), Kelvin (1871), Hermann von Helmholtz (1879) i malo kasnije Svante Arrhenius (1903).

среда, 21. октобар 2015.

Svici sa Mrtvog mora - ( The Dead Sea Scrolls )



„Svici sa Mrtvog mora“ ili „Kumranski spisi“ sastoje se od oko 900 dokumenata, uključujući i tekstova iz Hebrejske Biblije, koji su otkriveni između 1947. i 1956. u 11 pećina u okolini Kumrana u blizini drevnog naselja Khirbet Kumran, na severozapadnoj obali Mrtvog mora.

Tekstovi su od velikog istorijskog i religijskog značenja pošto sadrže jedine poznate preživele kopije biblijskih dokumenata nastalih pre 100. p. n. e. te sadrže dokaze o značajnoj raznolikosti vere i prakse unutar kasnog Drugog Hrama judaizma. Napisani su na hebrejskom, aramejskom i grčkom jeziku, većinom na pergamentu, ali neki su napisani i na papirusu. Ovi spisi većinom datiraju između 150. p. n. e. i 70. n. e. Svici su većinom poistovjećeni sa drevnom jevrejskom sektom zvanom eseni, no neki noviji naučnici sumnjaju u njihovu povezanost sa spisima.

Svici sa Mrtvog mora su tradicionalno podeljeni na tri grupe: „biblijski“ rukopisi (kopije tekstova Hebrejske Biblije), koji tvore oko 40% identifikovanih spisa; „apokrifne“ ili „pseudepigrane“ rukopise (poznati dokumenti iz razdoblja Drugog Hrama poput Enoha, Jubileja, Tobita, Siraha, nekanonizovanih psalma, itd., koji nisu postali službeni deo Biblije), koji tvore oko 30% identifikovanih spisa; i „sektarijanskim“ rukopisima (prethodno nepoznatim dokumentima koji govore o pravilima i verovanjima određene grupe ili grupa unutar šireg judaizma) kao što je „Pravilo o zajednici“, „Spis o ratu“, „Pesher“ (hebrejski pesher פשר = „objašnjenje“) o Habakuku, i „Pravilo o blagosolovu“, koje čine oko 30% identifikovanih spisa.

Pre 1968, većina poznatih spisa i fragmenata su bili smiješteni u Rokefelerovom muzeju (prethodno poznatom kao Palestinski arheološki muzej) u Jerusalimu. Nakon Šestodnevnog rata, spisi su premešteni u Hram knjiga, kod izraelskog muzeja.

Objavljivanje spisa je trajalo decenijama, pa je stoga takvo zakašnjenje bilo predmet raznih akademskih kontroverzi. Do 2007, dva sveska se još moraju upotpuniti, dok cela serija. „Otkrića u judejskoj pustinji“, ima ukupno 39 svesaka. Osim u Izraelu, neki se svici nalaze u univerzitetu u Čikagu u sklopu Orijentalnog instituta, Pristonskog teološkog seminarau, univerzitetu Azuza Pacifik i u rukama privatnih skupljača. Prema Oksfordovom vodiču za arheologiju, Kumranski spisi, koji uključuju barem fragmente od svake knjige Starog zaveta, izuzev Knjige o Esteri, omogućavaju stručnjacima mnogo stariji poprečni presek tradicije skripte nego onaj koji je bio pre moguć. Oko 35% biblijskih spisa su gotovo identični tradicionalnim hebrejskim tekstovima Starog zaveta s 10% tradicionalnim grčkim i samaritanskim, dok ostatak izlaže gotovo dramatičnu razliku i u jeziku i u sadržaju. U svojem opsegu tekstovnih varijanti, kumranski spisi su naterali naučnike da razmisle o ustaljenim teorijama o razvoju modernog biblijskog teksta od samo tri rukopisne porodice: Mazoretski tekst, hebrejski original Septuaginta i Samaritanska Tora. Postaje jasno da je sveto pismo Starog zaveta bilo izrazito tečno sve do biblijske kanonizacije koja se dogodila oko 100 godine n.e.
U proleće 1947. godine na području Kumrana mladi pastir je tražeći ovce došao do ulaza u nepoznate pećine. Kad su mu se oči privikle na mrak ustanovio je da se pred njime nalaze brižno posloženi čupovi. Iako tamo nije naišao na nikakvo zlato, otkrio je da se u ćupovima nalaze stari spisi prepuni prašine.

Prvih sedam svitaka koje su pronašli pastiri je ubrzo završilo na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, a ushićeni naučnici sa svih strana sveta sjatili su se u Kumran i počeli istraživati ostale okolne pećine. Potraga je urodila plodom i omogućila očuvanje desetaka hiljada novih fragmenata među kojima su bili delovi Biblije stariji od svih do tada poznatih na originalnom heberejskom. U pećinama pored Mrtvog mora pronađeni su svici koji su na sebi sadržavali delove tekstova svih biblijskih knjiga, osim one o Ester, koji su stariji od svih ostalih poznatih jevrejskih biblijskih zapisa. Ovakva velika starost svitaka odmah je nametnula dva velika pitanja. Prvo je bilo ono o prvobitnim vlasnicima tih spisa, a drugo da li će ti originalni tekstovi otkriti neke do tada nepoznate podatke koji nisu uključeni u konačnu verziju Biblije.

Prema svim proveravanjima može se zaključiti da su svici pripadali odvojenoj religijskoj zajednici koja se držala po strani od ostalih. Početkom 68. godine u kumransko područje dolazi vojska rimskog generala Vespazijana kako bi ugušila jevrejsku pobunu, pa se s pravom može pretpostaviti da su upravo tada svici bili sakriveni u pećine.

Ogledala Kozirjeva - ( Kozyrev's Mirrors )



Mislim da svako ima ogledalo unutar svoje kuće.

Od biblijskih vremena ogledala se koriste kao sredstvo da se razgovara sa duhovnim svetovima, paralelnim dimenzijama ili čak za čitanje buducnosti. Ruski antropolozi dokazali su da šamani razgovaraju sa svojim mrtvim precima , koristeci bakarna ogledala.
Postoji verovanje da ako slomite ogledalo slede sedam godina loše sreće,zato sto su naše duše su slabe i ne mogu da se bore sa zlim duhovima koji su zarobljeni iza ogledala. Jedan od nacina na koji može da zaustavi loše događaje je bacanje komada ogledala u reku. Ili možete sled losih dogadjaja zaustavi zakopavanjem svih delova u rupu, u noći sa punim mesecom u senci drveta.
Psiholozi ne odbijaju da u narodnom verovanju, ogledalo ima natprirodne moci, ima neke istine. 
Postoje zapravo neka ogledala koje su ubila ljude.Francusko udruženje trgovaca antikvitetima obratilo se novinarima želeći upozoriti kolekcionare da nikako ne kupuju ogledalo s natpisom 'Luj Arpo 1743' na okviru. Rekli su da je ovo ogledalo ubilo više od 38 ljudi tokom svog postojanja i da je njihova dužnost da upozore eventualnog budućeg vlasnika na opasnost koja mu preti.

Posebno zanimljiva su ogledala Kozirjeva.

Nikolaj Aleksandrovič Kozirjev je bio ruski astronom i astrofizičar čiji se rad suprotstavio saznanjima zvanične nauke, pa je ostao nepriznat i na neki način zaboravljen. Ruski naučni krugovi nisu znali kako da se postave prema poznatom patentu, Kozirjevim ogledalima, pomoću kojih su se uočavala prava čudesa. Ta ogledala, poput sočiva, fokusiraju različite vrste zračenja.

Eksperimenti Nikolaja Kozirjeva su mnogo puta testirani i svaki put su potvrđeni .
Posle smrti Kozirjeva, eksperimenti sa ogledalima su sprovođeni u Institutu za eksperimentalnu medicinu. Nalazeći se unutar ogledala, ljudi su mogli da emituju misli na daljinu, vide slike iz budućnosti, prošlosti, ali i događaje koji su se dešavali izvan stvarnosti. Godine 1997. novosibirski naučnici su sproveli zajedno eksperimente sa engleskim kolegama, u Engleskoj u Stounhendžu. Više od 200 ljudi je učestvovalo u eksperimentu, primali su preko Kozirjevih ogledala informacije poslate iz Novosibirska. Naučnici su se uverili da ogledala funkcionišu.
Udubljena ogledala s poliranom površinom odavno su poznata čovečanstvu. U svim vremenima su ih koristili proroci za predviđanje budućnosti. Sveštenici nekih indijskih hramova i sada koriste udubljena ogledala sa zlatnom površinom. Jedna od najfascinantnijih tvrdnji do kojih je ovaj naučnik došao jeste da prošlost, sadašnjost i budućnost postoje u isto vreme.

Eksperimente Nikolaja Kozirjeva su mnogo puta testirale razne naučne grupe i svaki put su potvrđeni s pozitivnim rezultatom. Dakle, da li zaista možemo, iako klasična fizika to negira, stupiti u kontakt sa prošlošću i budućnošću, i ako možemo, gde nas to može odvesti. Odgovore na ova pitanja, zasad, nemamo.
Do toga je došao tako što je usmerio teleskop na jednu tačku na nebu, gde je bila vidljiva zvezda. Uređaj je snimio signal. Ali, to nije bila realna zvezda već samo iluzija, jer zvezde koje mi vidimo su u stvari ono što je bilo u prošlosti. Naime, ta ista zvezda je odavno promenila mesto, ali njena svetlost još nije stigla do nas.

Uzevši to u obzir, Kozirjev je usmerio teleskop na tačku na nebu gde bi po njegovim proračunima trebalo da bude stvarna pozicija te zvezde u sadašnjem vremenu. Iako je nama nevidljiva, instrumentima je opet zabeležio njen signal. Praktično, prazan prostor emituje signal. Proizilazi da ista zvezda postoji na dva mesta, u prošlosti i u sadašnjosti.
Kada je Kozirjev usmerio teleskop na mesto gde će se, prema proračunima, ista zvezda nalaziti u dalekoj budućnosti, opet je zabeležio njen signal. Dakle, signal zvezde koju vidimo, a koja je odraz prošlosti, beležimo u sadašnjosti, ali signal šalje i s mesta gde će se nalaziti u budućnosti.

субота, 03. октобар 2015.

Kapija Bogova - ( The Stargate Of Aramu Muru, In Peru )



Velika misteriozna struktura u obliku vrata nalazi se u Haiu Marca planinskom regionu južnog Perua blizu jezera Titikaka, sat vremena vožnje od grada Puno, odavno je poštovana od strane lokalnih Indijanaca kao "Grad Bogova." Oblast je poznata kao Dolina duhova, ili Stone Forest, napravljena od čudnih formacija stena koje podsećaju na životinje, bića, zgrade, dinosauruse i veštačke strukture. Vrata ili "Puerta de Haiu Marka" (Kapija Bogova) je, u nekom trenutku u dalekoj prošlosti, isklesana iz prirodne stene, 7 metara visine i 6 metara širine, u visini praga uklesana su manja vrata, sa manjim udubljenjem u centru.

Drevna legenda govori o misterioznim vratima koja se nalaze nedaleko od jezera Titikaka. Ova vrata će se jednog dana otvoriti i primiti stvaraoce čovečanstva.

Lokalni domoroci u oblasti navode da su ova vrata nekad bila „kapija koja vodi ka zemlji bogova“. Prema legendi, veliki heroji su nekada prelazili u zemlju bogova, gde su uživali u prosperitetnom besmrtnom životu.

Druga legenda navodi da je, za vreme španskih osvajanja, sveštenik Inka po imenu Amaru Muru iz hrama sedam zrakova pobegao sa svetim zlatnim diskom poznatim kao „ključ bogova sedam zrakova“. Sveštenik se sakrio u planini Haju Brand, uplašivši se da bi Španci mogli da mu oduzmu ključ.

Sveštenik je kasnije došao do „Kapije bogova“ u Haju Marki, gde je pokazao ključ sveštenicima i šamanima iz te oblasti. Nakon što su oni izvršili ritual, vrata su se otvorila uz plavu svetlost koja je dopirala iznutra.
Sveštenik Amaru Muru je predao zlatni disk jednom od šamana i ušao kroz vrata, nakon čega više nikad nije viđen.

Interesantno je da su istraživači pronašli kružni usek pored vrata u koji može da se stavi manji kružni objekat.

Peruansko proročanstvo kaže da su svi stanovnici Amerike nekada bili ujedinjeni u duhovnoj tradiciji i sa zajedničkim liderom, i da će ponovo biti. Mi smo bili ujedinjeni u stara vremena u Amaru-ci ili Ameru-CA, Ameri-ci, što znači "Zemlja Zmije", u vreme kada je zmija bila univerzalni simbol mistične mudrosti i duhovne moći. Jedna legenda kaže da Severna i Južna Amerika su nazvani po kulturi istorijski poznatoj kao Aramu Muru ili A Maru (zmije / mudrosti).

Posetioci koji su bili do „Kapije bogova“ u Haju Marki i koji su stavili ruke na vrata rekli su da su osetili veliku energiju kako protiče kroz njihova tela, te da su videli čudne vizije.
„Kapija bogova“ u Haju Marki podseća na Puerta del Sol de Tivanaku i pet drugih arheoloških nalazišta u okolini.

Interesanto je da bi se, ako bi se povukle prave linije između „Kapije bogova“ u Haju Marki, Puerta del Sol de Tivanaku i drugih arheoloških nalazišta, dobio čudan krst koji se spaja u centru platoa u jezeru Titikaka, koji se smatra najsvetijim mestom u regionu.
Istraživači su čak pronašli i ostatke drevnog grada ispod jezera Titikaka, za koji se veruje da je postojao pre nekoliko hiljada godina.



Divje babe - ( Neanderthal flutes found in Slovenia )



Poreklo same muzike je veoma teško utvrditi, jer po svemu sudeći, verovatno je da su ljudi počeli sa pevanjem i pljeskanjem ili udaranjem rukama na različitim površinama, mnogo pre nego sto su nastali prvi pecinski crtezi .Tako da naravno ne postoji arheološki zapiskoji bi potvrdio prve pocetke bavljenja muzikom.

Međutim, pre najmanje 60.000 i 30.000 godina, drevni ljudi doživeli su neku vrstu "kulturne eksplozije '- počeli su da stvaraju umetnost u obliku slika na zidovima pećina, nakita i ukrasa, kao i da sahranjuju svečano svoje mrtve. Ako pretpostavimo da ovi novi oblici ponašanja odražavaju pojavu intencionalnosti, isto tako mora da su se pojavili poceci bavljenja nekom vrstom muzike, barem u ovom periodu.

Evolucioni naučnici veruju da bi muzička kultura pomogla praistorijskoj ljudskoj vrsti da preživi jer muzika koordinse emocije, pomaže da važne poruke budu dostavljena, motiviše ljude da se identifikuju sa grupom, i motiviše pojedince da podrže druge članove grupe.

Veruje se da je najstariji muzički instrument koji je ikada otkriven, Divje Babe flauta, otkrivena u pećini u Sloveniji 1995. godine. Predmet je fragment butne kosti pećinskog medveda, koja je stara negde izmedju 60,000-43,000 godina, I na njoj su u pravilnom rasporedu izbusene rupe. Naučnici koji nisu mogli da prihvate mogućnost da su neandertalci igrali uz muziku, odbacili su tvrdnju da je artefakt muzicki instrument i po njihovom misljenju, savršeno razmaknute i uredno uklesane rupe su zapravo rezultat ugriza životinje koje su ostele urezane na kostanom fragmentu. Međutim, opšti konsenzus da je Divje Babe flauta zapravo muzički instrument raste.

2008. godine, još jedno otkriće je produbilo raspravu medju naucnim krugovima - kost flauta u Hohle Fels pećini kod Ulma u Nemačkoj stara oko 43.000 godina. Flauta ima oblik slova V i napravljena je od kosti krila lešinara. To je bio jedan od nekoliko sličnih instrumenata koji se nalaze u tom području, jedino sto su druge kosti starosti oko 35.000 godina i napravljene su od slonovače mamuta. Za flaute od mamut-slonovače je misteriozan njihov nastanak. Poseban izazov za ljude iz tog perioda je bilo njihovo konstruisanje. Koristeći samo kamene alatke, proizvođač flauta bi morao da podeli deo zakrivljene slonovače duž svog prirodnog zrna. Dve polovine bi tada morale da budu izdubljene, urezane, i onda naknadno sastavljene nekim jakim sredstvom za lepljenje.

Pećina u južnoj Nemačkoj sadrži rani dokaz za okupaciju Evrope od strane homo sapiensa i nakon objavljivanja otkrića, naučnici predlažu teoriju da "otkrića pokazuju prisustvo dobro uspostavljene muzičke tradicije u vreme kada su savremeni ljudi kolonizovali Evropu". Oni predlazu da je muzika možda pomogla da se održe veze između većih grupa ljudi, i da je to možda pomoglo vrsti da se proširi u vecem broju i u sirem geografskom opsegu.

Oni koji su odbacili nalaz Divje Babe flaute, tvrde da je muzika igrala ulogu u održavanju većih društvenih mreža tek kod modernog čoveka, dajuci mu time prednost nad neandertalcima. Međutim, gledajući slike Dibje Babe flaute, koja datira još iz vremena neandertalaca, čini se prilično smešno pretpostaviti da su rupe koje se nalaze na kostima napravljene od zuba mesoždera.

уторак, 29. септембар 2015.

Crni kamen - ( Black Stone of Mecca )



Crni kamen, koji po islamskom verovanju potice iz dzeneta (raj) i predstavlja deo najstarije bozje kuce na zemlji, je cilj miliona muslimanskih vernika koji po verovanju bar jednom u zivotu trebaju da obave hodocasce u Mekku.

Prema islamskom ucenju Allah je predlozio proroku Ibrahimu da zajedno sa svojim sinom Ismaelom u blizini izvora Zamzam izgradi bozju kucu, ali u kojoj ce osim njega moci pristupiti i ljudi i koja bi tako predstavljala vezu izmedju boga i coveka. Jos u vreme prvog coveka Adema je na tom mestu postojala jedna takva kuca, ali je vremenom u velikom potopu unistena.

Izgradjena je Kaba, kockasto jednostavno zdanje, povrsine 11 x 11 metara i visine oko 15 metara, u dvoristu velike dzamije u Mekki. Crni kamen se nalazi u jednom jajastom udubljenju velikom oko 20 cm na visini od 2 m. Po verovanju ga je Djabrail predao Ibrahimu, i on ga je ugradio u istocni ugao gradjevine koji je tako postao srediste islamskog verovanja. Postoje spisi u kojima se kaze da je u pocetku taj kamen bio beliji od mleka, ali ljudski grehovi su mu promenili boju do crne. Naucnici smatraju da se radi o meteoritu.

Do danas su zajedno sa crnim kamenom, preostala jos samo tri visoka, nosiva stuba od drveta, koji nose strop, sa kojeg vise zlatne i srebrene svetiljke. Cela gradjevina je napravljena od sive ili sivo-plave stene iz Mekke koja je vezana malterom iz Jemena. Unutrasnjost je oblozena belim, plavim i crvenim mermerom, koji pokriva i zidove. Stubovi su nazvani prema zemljama kojima su okrenuti - Irak, Jemen, Syria i crni stub u kojem miruje crni kamen.

Cela Kaba je prekrivena crnom brokatnom, svilenom plahtom, nazvanom “kiswa”.

Kaba je inace prazna, izuzev u danima hadza (hodocasca), kad je dozvoljen pristup unutrasnjosti. Ispred drvenih vrata je takodje obesen jedan crni zastor, koji je izvezen zlatnim arapskim pismom (molitve iz Kurana). Za vreme hadza se umesto crne plahte, preko vrata postavlja bela plahta. Stara kiswa se reze u sitne komadice i prodaje vernicima koji ce je sacuvati kao uspomenu na daleko sveto putovanje.

Jos u predislamsko vreme kad je vladalo mnogobostvo, crni kamen je bio kultni objekt, zajedno sa figurom boga Hubala, ali pojavom Muhameda, pre gotovo 1400 godina, koji je poceo da propoveda postojanje samo jednog boga – Allaha, izbacene su sve figure i slike, cije stvaranje se po islamskom verovanju ne moze prepustiti coveku, jer ono je dozvoljeno samo bogu kao jedinom stvoritelju. Jedino je ikona koja prikazuje Mariju sa detetom ostala postedjena.

Na kraju hadza unutrasnji zidovi Kabe se peru vodom iz “Zamzam”svetog izvora i to uz pomoc palminih listova, da bi se na kraju posule ruzine latice. Okolo samog objekta pod je oblozen mermernim plocicama.

Kaba nije samo najznacajniji simbol svih muslimana, nego je i njihova kuca, kao i sam put prema bogu. Ona za njih nije kraj puta, nego tek pocetak. Okolo nje bi svaki vernik trebao napraviti 7 krugova, jer taj broj kod muslimana oznacava beskrajnost. Milioni istovremeno kruze i pojedinac predstavlja samo kapljicu u beskrajnom ljudskom moru i sto su u tome slozniji to su cvrsce povezani sa svojim bogom. To kruzenje se moze uporediti i sa univerzumom i beskrajnom kruzenju planeta u suncevom sistemu.

Najveca cast za vernika je ako uspe dodirnuti sveti kamen, i oni koji su to postigli kazu da su imali poseban osecaj koji se tesko moze recima opisati. Jedan poznati hodocasnik iz Valencije, Ihn Djubair (1145-1217), kaze da kad je svoje usne spustio na kamen, pozelio je da taj trenutak nikad ne prestane. Prostor izmedju crnog kamena i vrata se zove al’Multazam i sluzi za molitvu.

Svi oni koji nisu imali srecu da dodirnu ili poljube sveti kamen, to postizu u svojoj svakodnevnoj molitvi.

Na kojem god dijelu zemljine kugle bili, okrenuti su prema njemu i sjedinjeni s njim kao i celim univerzumom.

субота, 19. септембар 2015.

Gušter figure - ( Strange ancient mystery – The Ubaid Lizard Men )



OpšteprihvaćenI stav u modernoj arheologiji je, da je civilizacija počela u Iraku, u drevnoj Mesopotamiji sa velikom civilizacijom zvanoj Sumerska. Međutim, postoje arheološka otkrića koja su mnogo starija ali moderna arheologija im jos uvek ne pridaje veci značaj.

Al Ubaid je arheološki lokalitet u Iraku, gde su pronađeni artefakti mnogo stariji od Sumerske civilizacije. 7.000 godina stari artefakti, predstavljaju humanoidne figure sa gušterskim karakteristikama.

Ubaidianska kultura je praistorijska kultura u Mesopotamiji, koja se razvijala između 4000 i 5500 pre nove ere. Kao i kod Sumera, i poreklo Ubaidian civilizacije je nepoznato. Oni su živeli u velikim seoskim naseljima u kućama sagrađenim od cigala od blata. Oni su razvili arhitekturu i poljoprivredu, a obrađivali su zemlju koristeći navodnjavanje.U arhitekturi su koristili veliki T-oblik kuće, dvorišta, otvorene asfaltirane ulice. Neka od ovih sela su počela da se razvijaju u gradove, hramovi su počeli da se pojavljuju, kao i monumentalne građevine, slicnim onima u Eridu, Uru i Uruku, glavnim mestima u Sumerskoj civilizaciji. Prema Sumerskim tekstovima, za Ur se veruje da je prvi grad.

Glavni arheoloski lokalitet gde su otkriveni predmeti neobičnih naziva zove se Al'Ubaid - iako su figure pronađeni u Uru i Eridu. Al'Ubaid arheoloski lokalitet je mala humka od oko pola kilometra u prečniku. Mesto je prvi put istražio Harri Reginald Hal 1919 godine. Muške i ženske figurine su pronađene u različitim položajima. Većina figurina, izgleda kao da su nosili kacige i imaju neku vrstu ogrtaca na ramenima. Ostale figurine uglavnom drže neki štap ili skiptar, verovatno kao simbol pravde i presude. Svaka figurica ima drugačiju pozu, ali najčudnije od svega je da neke ženske figurine drže bebe na grudima koje piju mleko, sa detetom takođe predstavljenim kao gušter tip stvorenje.

Figurina su predstavljene sa dugim glavama, bademastim očima, dugim koničnim licima i nosom guštera. Šta tačno one predstavljaju potpuno je nepoznato. Prema arheolozima, njihovi izgledi, kao što su ženske figura koje doje decu, ne ukazuju na to da su to ritualni predmeti, tako da svrha ovih predmeta ostaje misterija za arheologiju.


Naravno, statue su uvučene u priče i teorije o reptilskim strancima, koji su boravili na zemlji  (i možda još uvek, prema teoretičarima zavere). Iako ovo izgleda malo verovatno, njihova istinska priroda ostaje misterija.

Dakle, šta su te figure, predstavljene kao gušteri?

Šta god da predstavljaju, čini se da su bili važni za drevne Ubaidian ljude. Znamo da je Zmija je bila glavni simbol koji se koristi u mnogim društvima i da predstavljaju veliki broj bogova, na primer, Sumerski bog Enki.

Da li su oni samo dekorativni predmeti? Rezultat mašte? Ili je Ubaid kultura zaista videla guštere-kao bića koja su boravila među njima? Da li postoji veza između simbola zmije i predstavljanja guštera? Za sada, ova pitanja ostaju bez odgovora.

Ceres - ( The Mystery of Dwarf Planet Ceres )



Ufolozi sugerišu da su detaljne slike koje je nedavno objavila NASA sa satelita Zora, Vanzemaljski grad na Ceresu.

Cerera (ili Ceres, manje pravilna ali često korišćena varijanta) je najmanja patuljasta planeta u Sunčevom sistemu i jedina u glavnom asteroidnom pojasu. Otkrio ju je Đuzepe Pjaci 1. januara 1801. godine, a ime je dobila po Cereri, rimskoj boginji zemljoradnje.

Sa prečnikom od oko 950 km, Cerera je najveće i najmasivnije telo u asteroidnom pojasu, i sadrži otprilike trećinu ukupne mase pojasa. Nedavna istraživanja su pokazala da je planeta sfernog oblika, za razliku od manjih tela sa slabijom gravitacijom. Površina Cerere je verovatno načinjena od leda i raznih hidratnih materijala, kao što su karbonati i glina. Čini se da Cerera ima stenovito jezgro i ledeni omotač. Cerera možda sadrži okean ispunjen tečnom vodom, što je čini metom sadašnjih potraga za vanzemaljskim životom. Planeta može biti okružena razređenom atmosferom koja sadrži vodenu paru.

Nasa je 27. septembra 2007. lansirala misiju Zora, koja ima cilj da istraži asteroide Vestu i Cereru.

Italijanski astronom Đuzepe Pjaci otkrio je Cereru 1. januara 1801. sasvim slučajno, dok je tražio zvezdu Majer 87. Pjaci nije uspeo pronaći zvezdu (kasnije se ispostavilo da je katalog s kojim je Pjaci tada radio imao grešku), ali zato je u blizini pronašao tačkasti objekt koji je polako klizio nebom. Pjaci je isprva pomislio da je pronašao novu kometu.

Masa Cerere je 9,45±0,04 × 1020 kg, što je još uvek samo 4% mase Meseca. Postoje indicije da je površina Cerere dovoljno topla da podrži postojanje slabe atmosfere, te da se na površini može naći i inje.

NASA je u septembru 2007. prema asteroidima Cerera i Vesta lansirala letelicu Zora. Ona je prvi deo misije provela u orbiti oko Veste, koju je napustila u septembru 2012. i nakon dugog puta 6. marta 2015. stigla u orbitu oko Cerere.

Ova slika je dobijena sa Nasine Davn ( Zora ) letilice i prikazuje krater Occator Ceres, dom intrigantane kolekcije svetlih tačaka koje istraživači nisu bili u stanju da objasne. Bele tačkice su svetlije od ostatka površine Ceres-a i imaju tendenciju da se pojavljuju u većini slika.

Ova detaljna slika kratera je snimljena sa Davn letelice, iz orbite, na visini od 1.470 kilometara, iznad misteriozne patuljaste planete i dala je povoda da se povede rasprava izmedju naucnika i ufologa.

Sadašnji orbita Zore omogućava rezoluciju od 140 metara po pikselu. Zora je već završila drugi ciklus od 11 dana mapiranja površine Ceres na trenutnoj visini i već je počela treću rundu snimanja 9-og septembra. Zora svemirska letilica će mapirati površinu Ceresa šest puta u toku naredna dva meseca. Svaki ciklus se sastoji od 14 orbita. Fotografisanje patuljaste planete vrsice se iz drugačijeg ugla u svakom ciklusu procesa mapiranja i to će omogućiti naučnicima da sakupe detaljne slike i urade 3D mape planete patuljka.

Misteriozni Occator krater ispunjen "anomalijama", misterioznim strukturama koje, prema Ufolozima su sve samo ne prirodne formacije. Nekoliko Ufologa koji su pregledali najnovije slike sa patuljaste planete Ceres, ukazuju da se nekoliko '' zgrada ,, vidi na svetlim tačkama. Istraživači nisu bili u stanju da objasne misteriozne oblike i svetle tačke koje su izazvale dosta rasprava na društvenim mrežama.

U saopštenju iz NASA-e, naučnici su istakli da je prsten koji okružuje Occator krater gotovo vertikalan na nekim mestima, gde se spoljni delovi uzdižu skoro 2 kilometra u odnosu na dno kratera.

Ceres nije jedina patuljasta planeta sa svetlim tačkama.
Istraživači su otkrili da Pluton, kao i Ceres, ima velike svetle tačke na površini. Slicne kao i one koji se nalaze na Ceres-u. Svetle tačke na površini Plutona su takodje misteriozne i naučnici nemaju pojma šta ih izaziva.

Ceres "svetle tačake ,, nisu jedina anomalija koju je NASA pronasla. Nedavno, eksperti su identifikovali ogromnu piramidalnu strukturu na površini planete. NASA je sve iznenadila sa slikama koje će sigurno pružiti mnogo povoda za raspravu između ufologista i naucnika. Ceres je patuljasta planeta gde je skoro sve ravno i napušteno, ali zahvaljujući najnovijim slikama sa Davn svemirskog broda, stručnjaci su otkrili, u nedođiji piramidalne structure.

Ufolozi veruju da su svetle tačke na površini planete patuljka vanzemaljskog porekla, što je dalo vecini naučnika dobru temu za ismejavanje. Ipak, ti isti stručnjaci nemaju pojma šta uzrokuje svetla na Ceres-u. Nekoliko teorija je predložene otkako je Davn svemirski brod fotografisao svetle tačke pre nekoliko meseci, ali do sada nijedna od predloženih teorija nije prihvaćena od strane naučne zajednice.

Možda, na kraju krajeva, postoji nešto "čudno" o Ceres-u.
Šta mislite o ovim novim slikama? Da li je moguće da su slike pokazuju vanzemaljske strukture na površini planete patuljka kao sto ufolozi predlažu? Ili gledamo neku vrstu čudnih prirodnih fenomena?



четвртак, 17. септембар 2015.

Šigir Idol - (Mysterious Wooden Idol With 'Encrypted Message' )



Najstariji svetski kip, Sigir idol je pun tajni. To je jedno od najvažnijih i najtajanstvenijih otkrića u Europi. To je tajnovitost koja je praktično izvan ovog sveta, arheolozi i istraživači su saznali vrlo malo o tajanstvenom pismu koje pokriva površinu ovog drvenog kipa.

Šigir Idol pronađen je na Uralu 1890. i predstavlja muškarca sa izrezbarenim misterioznim simbolima za koje stručnjaci veruju da predstavlja šifrovanu poruku.Ugljenikovom metodom starost je svojevremeno bila procenjena na 9.500 godina. U medjuvremenu, masenom spektrometrijom utvrđeno je kako je reč o čak 11.000 godina staroj statui.

Tzv. Šigir idol iz istočne Rusije tako je dodatno dobio na moći, a naucni tim koji je sofisticirao metodu takođe je potvrdio kako su novi podaci 'nadmašili očekivanja'.

Ono što ostaje misterija je namena ove figure - bila ona religijska ili duhovna - dok je još veća misterija pismo, koje do danas nije dešifrirano. Statua je načinjena od sušenog ariša, sadrži pismo, simbole i sedam lica.

Naučnici veruju da su složene rune urezane u drvo šifrovana informacija o poreklu svemira, koje je upisao drevni skulptor.

Statua je originalno bila visoka 5,3 metra, ali su neki njeni delovi nestali tokom sovjetske ere. Sada ima 2,8 metara, ali o njenom ranijem izgledu svedoče crteži koje je 1914. napravio lokalni arheolog Vladimir Tolmačev. .

Skulptura je izlozena u Arheološkom muzeju Sverdlovsk u Jekaterinburgu.


To je jedinstvena skulptura, ne postoji ništa drugo slicno na svetu . To je vrlo jednostavna i vrlo komplikovana skulptura istovremeno. Ornament je pokriven sa šifriranim informacijama. Smatra se da su tadasnji ljudi prenosili znanje uz pomoć Idola.

Iako poruke na kipu i dalje ostaju ' misterija za modernog čoveka', bilo je jasno da je tadasnj covek "živeo u ukupnoj harmoniji sa svetom, njegovi tvorci imali su napredni intelektualni razvoj i komplicirani duhovni svet '.



Šuplja zemlja - ( The Hollow Earth Theory )



 Šuplja Zemlja (eng. Hollow Earth), pseudonaucna je hipoteza koja sugerise da je unutrašnjost planete Zemlje šuplja ili da postoji unutrašnji prostor koji podržava život. Premda je savremena nauka, počevši još od 19. veka, odbacila takvu teoriju kao neutemeljenu i neodrživu s obzirom na postojeća geomorfološka i geološka saznanja, koncept je donekle zastupljen među teoretičarima zavere, ufolozima i unutar dela okultističke zajednice.

Ova teorija nije nova; budisti su verovali da je unutrašnjost Zemlje nastanjena ljudima koje su nazivali nadljudima. Oni navodno izlaze na površinu kroz tunele koji vode ka unutrašnjosti Zemlje kako bi nadgledali šta se zbiva na površini, a njihove ulaze na površinu Zemlje na Tibetu čuvaju lame.

Pripadnici tajnih društava verovali su kako postoji tajanstveno unutrašnje kraljevstvo poznato tek retkim iniciranim adeptima i slučajnim putnicima.

Edmund Halley je bio engleski astronom i matematičar koji je izračunao putanju komete koja je kasnije nazvana Halejeva kometa. 1692. godine je sugerirao da je Zemlja šuplja i da u njenoj unutrašnjosti postoje uslovi za život ljudi. Smatrao je da je Zemlja poput šuplje ljuske debele oko 800 km, s dva unutarnja koncentrična sloja i jezgrom u sredini, promera planeta Venere, Marsa i Merkura. Slojeve razdvaja atmosfera i svaki od njih ima vlastite magnetske polove. Te kugle se vrte različitim brzinama..

Tridesetak godina kasnije Cotton Mather predložio je sličnu teoriju.

Britanski kapetan John Cleves Symmes jr. proveo je zadnje godine života pokušavajući dokazati da se Zemlja sastoji od pet koncentričnih sfera s rupama veličine nekoliko hiljada milja u promeru, koje se nalaze na polovima. Njegove hipoteze potanko su objašnjene u knjizi Jamesa McBridgea Symmes' Theory of Concentric Spheres (1826.) i u istoimenoj knjizi njegovog sina Americusa Symmesa iz 1878. Symmes je čak pokušao uveriti Kongres da finansira ekspediciju i potragu za antarktičkim otvorom ka središtu Zemlje, ali u tome nije uspeo.

Daljnji razvoj Symmesove hipoteze delo je američkog lekara i alhemičara Cyrusa Reeda Teeda (1839. — 1908.) koji je proveo 40 godina predavajući i pišući o temi Šuplje Zemlje. Tvrdio je da je 1869. godine imao viziju u kojoj mu je lepa žena otkrila tajnu Šuplje Zemlje. Tu navodnu objavu štampao je u tekstu The Illumination of Koresh: Marvelous Experience of the Great Alchemist at Utica, N.Y. Njegove ideje su se 30-ih godina 20. veka spojile s teozofskim i okultnim saznanjima, a postale su i deo ekscentrične nacističke kosmogonije.

Teedove ideje kasnije je preuzeo i koristio bračni par okultista poznatih pod pseudonimima Theodore i Laura Horos. Drugi teoretičar Šuplje Zemlje, Marshall B. Gardner, napisao je knjigu Journey to the Earth's Interior (Putovanje u unutrašnjost Zemlje, 1906.), verovatno nadahnutu knjigom Zila Verna Putovanje u središte Zemlje (1864.). Gardner u svojoj knjizi odbacuje teoriju o postojanju više koncentričnih sfera i tvrdi da postoji samo jedna Šuplja Zemlja na čijoj ovojnici mi živimo. Prema njegovim tvrdnjama, Zemlja je debljine 800 milja i poseduje vlastito unutrasnje Sunce. Tvrdi kako postoje i otvori na severnom i južnom polu, oba širine 1 400 milja, odakle su došli mamuti i Eskimi.

Admiral Byrd je preleteo ravno preko Severnog pola na čijem je vrhu primetio otvor. U dnevniku opisuje svoju pustolovinu i odlazak do otvora gde je video jezera, reke, zelenu vegetaciju itd. On tvrdi da ga je dočekala neka letelica i da je tada prvi put komunicirao s bićima koja žive u mestu koje je mnogima znano kao 'Agartha'. Ta bića su mu rekla da su jako zabrinuta zbog razvoja nuklearnog oružja, i zbog nemarnog načina na koji se čovečanstvo odnosi prema planeti Zemlji. Takođe je rekao da unutrašnja Zemlja ima središnje sunce, kao što je to tvrdio i Euler. Prema njegovoj teoriji, oba Zemljina pola su zapravo konveksna, a ne konkavna. To znači da bi brodovi i avioni mogli uleteti ili uploviti pravo unutra. Treba spomenuti da je njegov sin, Richard Byrd ml., imao vrlo težak život. Umro je pod vrlo misterioznim okolnostima, a pronađen je mrtav u jednom praznom skladištu. Kada je pratio svog oca na njegovim ekspedicijama imao je 6 godina.

1969. godina Raymond Bernard u svojoj je knjizi The Hollow Earth izneo tezu po kojoj leteći tanjiri izlaze iz središta Zemlje kroz otvore na polovima. 




уторак, 15. септембар 2015.

Kameni tockovi - ( Mysterious Wheel Patterns in Middle East )




Vidljivi samo iz vazduha, misticni 'Kameni tockovi' otkriveni su na Bliskom istoku.
Oni se protežu od Sirije do Saudijske Arabije, jedino se mogu videti iz vazduha, , te su gotovo nepoznati javnosti.

Oni su Blisko-istocna verzija Nazca Lines - drevni crteži, koji se nalaze u pustinji u južnom Peruu, zahvaljujući novim  tehnologijama 
TV-mapiranja  u Jordanu, istraživači otkrivaju sve više  njih nego ikada pre. Ima ih na hiljade.

Arheolozi ih nazivaju "tockovi", ove kamene strukture imaju širok izbor dizajna. Istraživači veruju da oni potiču iz antike, od pre najmanje 2.000 godina. Oni se često mogu naći i kreću se u rasponu od 82 do 230 stopa (25 metara do 70 metara).

"U Jordanu  ima kamenih struktura koje su daleko brojnije od  Nazca Linija, daleko više je i područje koje pokrivaju, i mnogo su starije", rekao je David Kenedi, profesor drevne istorije na Univerzitetu Zapadne Australije.

Kenedjevo novo istraživanje, koje će biti objavljeno u narednom broju časopisa Journal of Archaeological Science, pokazuje da ti točkovi čine deo raznih kamenih krajolika.  Tajanstvene strukture koje se protezu preko krajolika i do nekoliko stotina stopa, nemaju očitu praktičnu upotrebu.

Njegov tim je deo dugoročnog projekta vazdusnih izviđanja i istrazivanja arheoloških nalazišta sirom
 Jordana. Kenedi i njegove kolege jos ne znaju šta su te strukture i za sta su  mogle biti korištene. 

Kenedijevo glavno područje stručnosti je rimska arheologija, ali on je postao fasciniran tim strukturama, kada je kao student, pročitao izvestaj Royal Air Force pilota koji je leteo nad njima 1920 na avio rutama preko Jordana. "Ne možete ne biti fascinirani tim stvarima", rekao je Kenedi.

1927. RAF Vazduhoplovni poručnik Percy Maitland objavio je ivestaj 
o ruševinama u časopisu antike.On je  rekao da su te rusevine, zajedno sa drugim kamenim strukturama, poznata  beduinima kao "dela starih ljudi."

"Ponekad, kad ste zapravo tamo na licu mesta možete naslutiti priblizno neki oblik
, ali nesto samo priblizno", rekao je on. "Dok, ako se podignete u vazduh, oštro dolazi u fokus ono što je pravi oblik."

 "Ljudi su verovatno išli preko njih, prolazili pored njih, vekovima, bez ikakvog jasnog pojma šta predstavljaju."

(Tim je stvorio arhivu slika tockova iz različitih mesta na Bliskom istoku.)

 Nagađa se da bi mogli biti ostaci kuća i groblja. Kenedi smatra da niti jedno od tih objašnjenja nije verovatno.

"Čini se da postoji neki kulturni kontinuiteti u tom području u kojima su ljudi osećali da postoji potreba za izgradnjom objekata koji su bili kružnog oblika."

Neki od tockova nalaze se u izolaciji, dok su drugi grupirani zajedno. Na jednom mestu, u blizini Abyad Oasis, stotine njih se može naći svrstano u desetak skupina. 

U Saudijskoj Arabiji, Kenedijev je tim pronašao  stilove tockova koji su sasvim drugačiji: Neki su pravougaoni, drugi su kružni, ili sadrže dve žice koje stvaraju utisak da su usklađene u istom smeru  izlaska i zalaska 
sunca na Bliskom istoku.

Oni u Jordanu i Siriji, s druge strane, imaju brojne žice i ne čini se da su usklađeni sa svim astronomskim pojavama. 
Datiranje krugova je teško, ali se predpostavlja da su stari najmanje 2000 godina.
Funkcija tockova takođe može biti slična zagonetnim crtežima u pustinji Nazca.

Ako uzmemo u obzir, uopsteno, da kameni krugovi pedstavljaju 
mesta za poštovanje  predaka, ili mesta za obrede povezane sa astronomskim događajima , mogli bi imati istu funkciju crteza iz Južne Amerike, Nazca linije na primer. Dizajn je drugačiji, ali funkcija može biti ista

Za sada smisao TOCKOVA ostaje misterija. "Pitanje je šta im je svrha?"



Aleovo kamenje - ( Ale's Stones in Sweden )



Aleovo kamenje (Svedski: Ales stenar) je megalitski spomenik koji se nalazi u oblasti Skane na jugu Švedske. To je najveći megalitski spomenik ove vrste u državi. Sastoji se od 59 masivnih kamenih gromada raspoređeno u obliku broda dužine 67 metara.

Većina istraživača veruje da je ova 1.400 godina stara struktura pogrebni spomenik izgrađen za jednog od poglavara iz tog doba. 


Medjutim, tim naucnikanika koji su nedavno proucavali kamene strukture, tvrdi da je zapravo stara 2500 godina, potiče iz skandinavskog bronzanog doba i sagrađena je kao astronomski kalendar s istim temeljom geometrije kao Engleski Stounehendz.
Ideja da je kameni brod možda bio astronomski kalendar nema pristalica među akademskim arheolozima.

Prema lokalnoj legendi, kameni brod je izgrađen za mitskog kralj Ale-a koji počiva ispod spomenika.

Kralj Ale, Ale Jaki (Heimskringla) ili Ole (engleski: Ola), po skandinavskim legendama, je pripadao domu Skjoldung (Scylding), a on je bio sin kralja Fridleifa Danskog. Borio se u nekoliko bitaka protiv kralja Aun-a u Upsali, a on je vladao Upsalom 25 godina dok ga nije ubio Starkad.
Po legendama, Kralja Ale-a je bilo teško ubiti zato što je njegov pogled mogao da uplasi svakoga. Svedski junak Starkad uspeo je pokriti Aleovo lice, i tek onda ga je mogao ubiti. Starkad bio nagrađen sa 120 funti u zlatu, ali je zažalio zbog svog zločina.

Ovi megaliti, od kojih su neki teški i do 1.800 kilograma, imaju sličan rez onima koji se nalaze na sličnim lokacijama u svetu, a koje datiraju još iz kamenog doba. Zbog toga se postavlja pitanje da li je ovo kamenje ukradeno sa još starijih spomenika.

Brodovi su bili važan deo života nautičke kulture Švedske, i nije ni čudo da su gradili kamene grobove za važne ljude. Slični kameni brodovi su pronađeni i u Nemačkoj i baltičkim državama, iako su tipični za Skandinaviju.




недеља, 13. септембар 2015.

Princeza Dajana - ( Princess Diana's death: the conspiracy theories )



Dajana, princeza od Velsa (eng. Diana, Princess of Wales; Norfok,1. jul 1961 — Pariz, 31. avgust 1997), rođena kao Dajana Frensis Spenser (eng. Diana Frances Spencer), bila je prva supruga Čarlsa, princa od Velsa, najstarijeg sina i prestolonaslednika kraljiceElizabete II. Njena dva sina, prinčevi Vilijam i Hari, drugi i treći su po redu za nasledstvo britanske, kanadske, australijske, novozelandske i 12 kruna u komonveltskim kraljevstvima.

Dajana je rođena kao treća kći grofa Spensera, koji je osmi potomak grofovske porodice.

Dajana i njen verenik Dodi Al Fajed (eng. Dodi Al Fayed, arap. دودي الفايد) su 31. avgusta 1997. godine nakon večere u hotelu Ric (eng. Ritz) u Parizu Dajaninim mercedesom krenuli u večernji izlazak. Automobil velikom brzinom uleće u tunel Alma i udara u zid i na mestu su poginuli vozač Henri Pol i Dodi, a Dajana je preminula 4 sata kasnije u bolnici. Jedini preživeli je Dodijev telohranitelj Trevor Riz Džons (eng.Trevor Rees Jones). Doktor Bruno Rion je u 4 sata ujutru objavio da je Dajana preminula od posledica unutrašnjeg krvarenja prouzrokovanog jakim povredama grudnog koša, pluća i glave.

Smrt Dajane i Dodija ostaje obavijena velom tajne i nakon svih ovih godina godina. Prvi optuženi bili su paparaci koji su ih u stopu pratili i nisu im pomogli nakon nesreće već su nastavili da fotografišu. Petoricu snimatelja, međutim, sud je oslobodio optužbe posle nekoliko godina istrage

Nakon toga sumnja je pala na vozača koji je navodno bio pijan. Sumnja se i na britansku obaveštajnu službu kojoj nije odgovarala veza princeze sa muslimanom. Takođe je misterija i beli Fijat uno koji je u tunelu okrznuo auto u kom su bili Dajana i Dodi, a nakon toga je nestao sa mesta nesreće.

Inače, američki tabloid 'Gloub' tvrdio je da poseduje nove dokaze o smrti britanske princeze i tvrdi da je princeza likvidirana u kolima hitne pomoći dok su je prevozili u bolnicu. Časopis negira zvaničnu verziju po kojoj ni Dajana, ni njen partner Dodi Al-Fajed, nisu bili vezani sigurnosnim pojasom u trenutku saobraćajne nesreće. List navodi da je princeza preživela sudar u pariskom tunelu, ali da je kasnije ubijena u ambulantnim kolima. 'Gloub' tvrdi da ima dokaze koji potvrđuju tezu o ubistvu i koji će jednom zauvek rešiti 'misteriju Dajanine smrt'.

Dodi je sahranjen iste večeri u Londonu, a Dajana 6. septembra 1997. uz sve kraljevske počasti na porodičnom imanju Spenserovih.

Godinama nakon Dajanine i Dodijeve smrti, postoji još mnogo pitanja bez odgovora. Šta se desilo sa Dajaninim kolima? Da li je hitna pomoć stigla brzo? Da li je bila trudna? Da li je vozač bio pijan?

Pismo koje je Ledi Di poslala Polu Barelu, njenom najboljem prijatelju i „njenoj steni“ kako ga je nazivala, 10 meseci pre pogibije opet je uzburkalo strasti u javnosti. U tom pismu ona predviđa šta će joj se desiti.

Pol Barel je bio optužen da je ukrao neke lične Dajanine stvari. Na sudu je izneo tvrdnju da je njena smrt „nešto više od obične nesreće“. Suđenje je prekinuto na insistiranje kraljice (verovatno da se ni jedan član kraljevske porodice ne bi pojavio na klupi za svedoke).

Pol Barel kaže da mu je Dajana dala pismo oktobra 1996. govoreći: „Staviću datum na ovo pismo i daću ga tebi na čuvanje... za svaki slučaj“.

U tom pismu je navela i ime osobe koja planira zaveru protiv nje, ali je to ime iz knjige koju je napisao Pol Barel izostavljeno da bi se izbegle pravne posledice: „Ovo je najopasniji period u mom životu. XXX planira da napravi nesreću sa mojim kolima, da otkažu kočnice i da ja doživim tešku povredu glave što bi oslobodilo put za Čarlsa da se ponovo oženi“.

Adamov kalendar - ( Adam's Calendar: Oldest Megalithic Site in the World )



Što se megalita tiče, jedina je istina da niko ne zna zašto su ih stari narodi podizali i po kojem su kriterijumu birali mesta na kojem će ih raspoređivati ili slagati. Smatra se da su nastali uglavnom u mlađem kamenom dobu – neolitiku. Po načinu postavljanja blokova, diele se na menhire, dolmene i kromleke. Razmešteni su po celoj Zemlji i ima ih na hiljade.

Kad je reč o megalitskoj kulturi, izraz je u svom značenju pomalo neodređen. Može se odnositi na divovske megalitske građevine poput piramida ili kiklopskih zidina, sastavljenih od divovskih megalita nepravilnih oblika, koji ipak prijajanju jedni uz druge s neverovatnom preciznšću, tako da između njih nema niti milimetra prostora da nešto ugurate. Medjutim, izraz se još češće odnosi na kombinacije divovskog kamenja koje su nekad davno očito bile čest ukras pejzaza
Početak ove priče nas vodi do Johana Heinea koji je upravljao najvećom grupom vatrogasaca i vazdušnom flotom za gašenje požara u Africi. Kao pilot više od dvadeset godina je leteo iznad planina Mpumalange, a od početka su ga zainteresovale hiljade neobičnih kružnih kamenih ruševina razasutih po celom tom području pa je počeo da ih fotografiše.

Avionska nesreća u kojoj je bio povređen jedan od članova njegove ekipe dovela je Johana do otkrića tajanstvenog monolitskog kruga koji nazivaju Adamov kalendar i koji je zagonetku tih drevnih ruševina stavio u pravu perspektivu.

U potrazi za objašnjenjima na lokalitet je doveo najmanje pet akademskih stručnjaka i tada je otkrio, prema njegovim rečima, koliko zapanjujuće slepi mogu da budu “oni koji ne žele videti”. Odgovorili su mu kako su to samo ostaci kraalova (vrsta obora za stoku u Africi) koje su iza sebe ostavili narodi Bantu kada su između 14. i 18. veka migrirali na sever.

Svi monoliti u Adamovom kalendaru su od stene zvane dolerit. Najbliža žila dolerita udaljena je od lokaliteta otprilike jedan kilometar. To znači da su se arhitekte prilično namučile da dopreme monolite, od kojih su neki teški i preko pet tona. Središnji monolit vrlo je precizno izrezbaren tako da Suncu na zalasku omogućava da baca senku na takozvani pljosnati kalendarski kamen.

Johan je počeo da posmatra raspored monolita, a onda da meri odnose njihovih udaljenosti. Sobzirom da je imao iskustva u aeronautici i navigaciji, zaključio je da je kružna struktura u ravni sa glavnim tačkama Zemlje a da ukazuje na položaj Sunca pri ravnodnevicama, kratkodnevici i dugodnevici. Ipak, trebalo je još šest godina i mnogo istraživanja pre nego što je lokalitet temeljito ispitan i ustanovljena prava starost monolita.

Dalja istraživanja geologije, erozije, poravnanja sa zvezdama i rasta lišajeva dovela su do „srazmerno čvrstog i naučnog zaključka“ da je lokalitet star najmanje 75.000 godina, a poslednjim istraživanjima ta starost je povećana na preko 100 hiljada godina.

Procenjuje se da je širom planina južne Afrike razasuto otprilike dvadeset hiljada drevnih kamenih ruševina. Nažalost, hiljade ih je već uništeno od strane šumara, poljoprivrednika i građevinara.

Nekoliko knjiga o toj temi, napisao je Michael Tellinger. Poreklo i istorija čovečanstva su ga zaokupljali trideset godina iako je diplomirao farmaciju na Univerzitetu Witwatersrand u Johannesburgu 1983. godine. Radio je i kao scenarista i televizijski producent specijalizovan za nauku i tehnologiju, sve dok nije osnovao sopstveno izdavačko preduzeće, „Zulu Planet Publishers“, u kojem je objavio knjige „Slave Species“ of god (2005.), „Adam’s Calendar“ (s Johanom Heineom, 2008.) i „Temples of the African Gods“ (takođe s Johanom Heineom, 2009.). Član je i direktor Fondacije „Makomati“, neprofitabilne organizacije osnovane 2003. s ciljem istraživanja, zaštite, održavanja i promovisanja drevnih ruševina u Mpumalangi u Južnoj Africi.

Tellinger spominje da su pre više od sto hiljada godina drevni ljudi izgradili kameni kalendar koji je stariji od svih dosad pronađenih ljudskih građevina. Nazvao ga je “afrički Stonehange”, a takođe i Adamov kalendar, povezavši ga sa bezbroj drugih kamenih ruševina u južnoj Africi. Kompleks koji povezuje Waterval Boven, Machadodorp, Carolinu i Dullstrom prostire se preko područja koje je veće od današnjeg Johannesburga i radi se, kako kaže, o najvećem i najzagonetnijem drevnom gradu na Zemlji.

Ovo otkriće predstavlja veliki problem za postojeću hronologiju razvoja populacije na Zemlji jer priznata istorija ni u kom delu na taj deo planete ne smešta ni približno dovoljan broj ljudi koji bi mogli izgraditi toliko kamenih građevina. Stvar postaje još složenija kada se shvati, kaže Tellinger, da to nisu samo izolovane građevine koje su iza sebe ostavili lovci ili sakupljači. Kada se sagleda veličina i raširenost tih naselja i kada se vidi zapanjujući broj drevnih terasa koje okružuju ta naselja (koja prekrivaju više od 450.000 kvadratnih kilometara, a možda i većinu južne Afrike), tek se onda vidi prava slika.

Još je zbinjujuće uočavanje puteva koji povezuju sva ta naselja. Istraživači tvrde da su se u izvornom stanju putevi prostirali hiljadama kilometara. Položaj delova koje su otkrili, ukazuje na to da se drevna „saobraćajna mreža“ protezala od obale Mozambika do Bocvane, a možda i dalje.

Procenjeno je da je samo za izgradnju danas vidljivog dela drevnih puteva bilo potrebno preko 500 miliona komada kamenih blokova teških od deset do pedeset kilograma. Sobzirom da putevi čine samo dva procenta drevnih naselja, količina kamenja koje je bilo potrebno za izgradnju je neverovatna. Postoji još jedno pitanje vezano za puteve… Čemu su uopšte služili, sobzirom da se pojava točka u tom delu sveta vezuje tek za šesnaesti vek i portugalske istraživače?

Adamov kalendar je izvorno bio velika kružna kamena struktura slična Stonehengu, međutim nastao je mnogo hiljada godina ranije. Nalazi se na istom, 31. meridijanu kao i Veliki Zimbabve i Velika piramida u Gizi. Tri njegova monolita bila su poravnata sa Orionovim pojasom kada se ta konstelacija dizala horizontalno na obzorju pre najmanje 75.000 godina.

Da li će ruševine u Africi ikada naterati istoričare i arheologe da preispitaju svoje stavove o poreklu i pojavi čoveka na planeti Zemlji, ne zna se, međutim, ma koliko ignorisali dokaze, oni su ipak tu. Južna Afrika čuva neke od najvećih misterija.


субота, 12. септембар 2015.

Ledena devojka - ( Unsolved Medical Mystery of Ice Hibernating Woman )



20. decembra 1980. U rano hladno jutro u Lengbju, Minesota, čovek je otvorio zadnja 
vrata automobila kako bi unutra ubacio  svoju 19-godišnju komsinicu, Jean Hilliard, koju je pronasao kako lezi u snegu. Ona je doslovno bila zamrznuta.

Noć pre, Jeanin automobil je sleteo s puta i doslovno se zaglavio u snegu. Jean je povredjena očajnički pokusala doći do 
kuće svog komsije. Temperatura je bila dvadeset i pet stepeni ispod nule.
Medjutim nije uspele da stigne do tamo.

Komsija ju je prevezao u bolnicu.
U maloj lokalnoj bolnici, Dorothy Killian, osoblje za negu bolesnika je bilo je zapanjeno:

"Bila je tako hladna, izgledalo je kao da je izvadjena direktno iz  zamrzivača, potpuno ukocena kao smrznuto drvo. Lice joj je bilo potpuno belo. Vise pepeljasto, izgledala je potpuno mrtvo. Lekari su je spojili na monitor i dobili smo dijagonalnu liniju. Nedugo zatim pojavio se jedan otkucaj, ritam a zatim ponovo nista. Onda se pojavio drugi. Znali smo da smo imali nešto, ali to je vise licilo na 
ritam pred smrt . " - reklo je kasnije osoblje bolnice.

Dr. Ryan Kelly je pozvan.

"Bila je jako uništena mrazom. Nijedan od njezinih udova se nije mogao savijati ili pomeriti. U stvari, izgledala je  vrlo strašno. Kada osoba dobije promrzline je jedna stvar, ali je ovde bilo reci o zapravo potpunom zamrzavanju udova. To zapravo znači da se kristali leda formiraju u stanicama i na taj način, oni unište mnoge celije u telu. Nakon što se ruke i noge ohlade, kao  početna faza ozeblina , ostatak tela pocinje da se hladi. Srce, pluća, unutarnji organi trbuha, mozak, kad oni počnu da se hlade, postaje im sve teže i teže da obavljaju svoje zadatke, dok se konačno ne zaustave. U tom trenutku, pacijent će više nego verovatno umreti. "

Osoblje bolnice je radilo sve što je moglo. Ali Rosie Erickson, 
medicinski radnik bolnice, zabrinuo se da to neće biti dovoljno. Znao je da je Jeani potrebno čudo:

"Nazvao sam župnika naše crkve i samo sam naveo da je Jean Hilliard iz Lengby područja  dovezena u bolnicu u smrznutom stanju, vrlo je kritično i da joj je potrebna molitva."

Uz blagoslov porodice i njhov poziv. Molitva je započeta oko 9:00 sati ujutro. U roku od 10 minuta, više od 30 ljudi su molili za Jean.

Izgledi protiv Jean bili su ogromni. Gotovo da nije postojala nikakva sansa da ce preziveti. No, dva sata kasnije, Jean je iznenada dobila iznenadne konvulzije. To je bio dobar znak, ali opasnost ni iz daleka nije bila prosla. Lekari su bili zabrinuti da čak i ako se Jean osvesti, mogla bi imati ozbiljna oštećenja mozga. I promrzline su bile  tako velike da ce amputiranje nogu biti neizbežno
.

Zatim se Jean osvestila:

"Probudila sam se u bolnici oko podneva. Stvari su bile nekako maglovite, a ljudi su mi postavljali pitanja o tome ko sam i slične stvari. A ja nisam mogla shvatiti zašto su razgovarali samnom na taj način i zašto su mi postavljali takva pitanja. Naravno, znala sam da te ljude. Naravno da sam znao ko sam. Mislim, kao da je to velika stvar? "

Sandra Klicker, Jeana sestra, bila je tu:

"Kada je Jeanie prvi put došla svesti i znali smo da će živeti, to je bilo ekstremno olakšanje.  "

Jean je provela 49 dana u bolnici.I u inat svemu onome sto su doktori znali o promrzlinama, ona se u potpunosti oporavila. Dr. Ryan Kelly je bio zadivljen:

"Bilo je dovoljno sto je ona preživela. To je prekrasna, vise nego dovoljna stvar. Ali, da se ova dodatna dobit dogodi, da ne izgubi cak ni prste na nogama je zapravo izvanredno, gotovo nemoguce.Verovatno ce kao uspomenu dobiti samo manje ožiljke "

Jeanin  opstanak i začuđujući oporavak iznenadio je ne samo doktore i medicinske sestre koji su brinuli za nju, vec i prijatelje i komsije koji su molili za nju:

"Ima i drugih ljudi sirom zemlje koji su te iste noći pronađeni u istom stanju. I oni su umrli.Ja samo mislim da bez svih onih ljudi koji su bili uz mene ne bi preživela. " - rekla je Jean

Kako je Ledena devojka prezivela ? Jedni su stali na stranu lekara i njima pripisuju sve zasluge za njen oporavak. Dok drugi kazu da lekari nemaju nista s tim i da je sve Bozje delo.


петак, 11. септембар 2015.

Koralni dvorac - ( Mystery of the Coral Castle )



Čovjek po imenu Edward Leedskalnin je u Južnoj Floridi svojevremeno izgradio Koralni Dvorac ( Coral Castle ) od kamenih blokova, od kojih su neki bili teški i do 28 tona. On je to napravio sam i bez ikakvih tehničkih pomagala. Hram u Balbeku, Liban, imao je neke kamene blokove težine preko 1000 tona!? Ni dan danas ne postoji tehnologija koja bi bila u stanju rezati i transportovati tolike blokove.

Leedskalnin je još 40-tih godina napisao nekoliko brošura gde se bavio magnetnim strujama. Tu je opisivao razne eksperimente koje je izvodio uz pomoć magneta koje je sam napravio od elektroda za varenje, čelične žice i automobilskog akumlatora.

Proveo je neko vreme u Egiptu proučavajući piramide i kad se vratio u Ameriku tvrdio je da zna kako su one bile građene, a to znanje je i demonstrirao gradnjom ovog dvorca, međutim, on ga je sagradio sam i bez svedoka. Tvrdio je da, ukoliko otkrije tajnu nekome, vladini agenti će odmah likvidirati i njega i onog kome je otkrio tajnu, što verovatno nije bilo daleko od istine.

Edward ne samo da je sagradio taj dvorac, on ga je za vrlo kratko vrieme i premestio sa jedne lokacije na drugu, jer je imao neke probleme sa vlastima u vezi zemljišta. Niko takoe nije video kako je on te blokove, od par desetina tona, premeštao. Navodno kad bi mu predvečer došao kamion, on bi slao vozača kući, a kad je ovaj došao ujutro, kamion je bio već natovaren. Tako je bilo i sa istovarivanjem tih blokova.

Čak ni svom najboljem prijatelju koji se zvao Henry, Edward nije hteo odati tajnu. Henry je jednom prilikom rekao da je najčudnije bilo to što na mestu gdje je Edward rezao te blokove nisu ostajali nikakvi tragovi kamene prašine, koja se normalno pojavljuje kod rezanja kamena. Henry je navodno bio jedina osoba koju je ovaj puštao u unutrašnjost dvorca. On kaže da je Edward imao od namještaja samo jedan krevet u obliku KOLEVKE ( mogao se ljuljati! ), drveni sto, koji je bio prekriven mrežom koja je navodno štitila hranu od insekata ( nije imao frižider ) i jednu drvenu stolicu. Ono što je najčudnije, sa plafona je visila i jedna pilotska stolica ( uzeta iz nekog aviona ), na kojoj je još uvek bio sigurnosni pojas, i u kojoj se on verovatno ROTIRAO.

Možda je tajna u toj stolici, odnosno, rotaciji ?!

Edward je dosta pisao o tzv. kuglastim magnetima, tj. magnetima u obliku kugle koji su mogli menjati polove u bilo koju tačku te kugle. Pominjao je i vezu između magnetizacije ( sever-jug ) ‘štapićastih’ magneta i latitude Zemlje. Sever i jug su posebne magnetne struje, koje se kreću “protiv drugih” kovitlajući se u smeru kazaljke na satu ( dekstrorotarne zavojnice ). U jednoj svojoj brošuri je rekao: “Magneti su kosmička sila koja drži Zemlju i sve na njoj. Ja imam jedan generator koji proizvodi niske struje iz vazduha bez korišcenja ikakvih magneta. Prirodan put za magnete severnog pola, na severnoj hemisferi, je da idu prema dole, a magneti sa južnog pola idu prema gore. Kada magneti izviru iz sredine zemlje, u momentu kada se sretnu s nekim objektom, oni ga ‘okupiraju’ uzimajući u obzir da u svakom objektu postoje obe vrste ovih magneta.”

( Edwardovu terminologiju ne treba uzimati bukvalno, tj. moramo je shvatiti u kontekstu činjenice da on nije imao nikakvo klasično školsko, odnosno, stručno obrazovanje tj. bio je nešto kao “sam svoj učenik i majstor”. Verovatno je zato i uspeo saznati neke suštinske stvari jer je izbegao proces ‘ispiranja mozga’ kojem smo svi mi podvrgnuti kroz klasični obrazovni sistem. )

Sada se postavlja pitanje da li je to bio taj “generator” koji je prozvodio ‘struju’ iz vazduha? ( Edward je bio – rotor? ). Izgleda da je dužina lanca na kojoj je stolica visila takođe bitna da se ostvari određen broj okretaja u minuti. Čak i kod radiestezije dužina konopca na kome je visak je vrlo bitna. Na primjer, prof. Lethbridge je tvrdio da je uz pomoć viska dužine konopca preko 40 inča mogao odrediti ‘stvari’ u drugoj dimenziji, a do 40 inča, visak je radio na frekvencijama materije u 3D. Recimo, na dužini konopca od 20 inča, određivao je prisustvo srebra, itd.

Iz nekih novijih naučnih radova može se saznati da aplikacija magnetskog polja izaziva kretanje u “nemagnetskim zidovima materijala” što dovodi do emitiranja jedne ‘elastične energije’. Radi se o proizvodnji zvuka kao odgovor na delovanje magnetskog polja.

Da li je Leedskalnin rotirajući se određenom frekvencijom stvarao unutar sebe određenu energiju koja ga je povezivala sa jednim drugim nivoom postojanja, što je onda dovodilo do pojave “magnetsko-akustične emisije”? Da li je on proizvodio zvuk određenih frekvencija koji mu je omogućavao da pomera ogromne kamene blokove? Da li zvuk emitiran iz jedne bezvremenske dimenzije ( koju čovjek možda može na neki način doseći ), i pravilno usmjeren na kamene blokove, može imati delovanje na gravitaciju?

Čini se da su stari narodi i civilizacije ( koje nama, usput rečeno, naučnici i istoričari predstavljaju kao divljake ) još davno savladali gravitaciju. Ta znanja verovatno potiču još iz vremena Atlantide. Da li ćemo i mi stići u ovom “ciklusu” saznati nešto više o tome?